Izvor: Politika, 07.Mar.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
ZID U NAŠIM DUŠAMA
Šta je Evropa za Srbe? Hitno, egzistencijalno pitanje? Ili pojam „Zapada” u Srbiji posle 17. februara sve više bledi?
Evrohisterija u Srbiji danas je sasvim nepotrebna. Jer, i kada je Kosmet u pitanju, jedna je stvar proglasiti nezavisnost i suverenitet, a sasvim druga pretočiti to proglašenje u realnu samostalnost. Jedna je stvar na svaki način hteti i težiti Evropi, a sasvim druga kako nas Evropa vidi, očekuje i želi. Jedna je stvar da se u okolnostima secesije južne >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << srpske pokrajine razmišlja i o prestanku plaćanja kosmetskih dolarskih dugova, jer eto oslobađamo se siromaha kao beskorisnog balasta na putu ka Evropi, a druga je koliko to može biti i rasistički stav. Jer, uvek takav stav skandalizuje ljude kada se pojavljuje unutar klase koja je njima podređena, ali se opravdava kada je u pitanju komadanje jedne nacije.
Ah, Evropa! Intelektualni uzdah Hansa Magnusa Encensbergera odavno je postao krilatica danguba bez iluzija kojima Stari kontinent predstavlja još samo materijal za setno i bolno sećanje. No, šta je Evropa za Srbe? Hitno, egzistencijalno pitanje? Ili pojam „Zapada” u Srbiji posle 17. februara sve više bledi? Činjenica je da Evropa u vezi sa Kosmetom nije imala istovetan glas, pa je pitanje secesije i nezavisnosti južne srpske pokrajine otvorilo i pitanje evropskog identiteta. Ko je onda dobrodošao, a ko nije dobrodošao u EU? Hrišćanska Evropa u kojoj Vatikan, za razliku od EU, prvo u slučaju Iraka, pa sada i Kosmeta, nastupa sa pozicija međunarodnog prava? I to nije normativni pacifizam koji nije sa ovoga sveta, već insistiranje na tome da nijedna država ne sme slobodno da raspolaže ratom kao političkom opcijom.
Zaista, ko može ozbiljno da shvati tu današnju EU koja je Beogradu pred 17. februar nudila prvo politički sporazum o stabilizaciji i pridruživanju, pa onda neposredno uoči i odmah posle 17. februara i sam sporazum o stabilizaciji i pridruživanju, i bez potpuno okončane saradnje sa Hagom, pa sada opet neki novi „paket” sporazuma? Danas može jedno, sutra videćemo, u sredu da, u petak svakako, a kasnije verovatno – sasvim ne? Pri tom, plan pregovora sa Srbijom, što se tiče EU, sadrži dovoljno nužnih izlaza da se pristupanje Srbije, ako treba, ipak zaustavi. Što će reći, možemo mi svi zajedno da beskrajno obožavamo EU, ako ne ispunimo sve što ona zahteva – nema nam pridruživanja. Posebno to oko Kosmeta!
Kada se bolje razmisli, Srbi su uvek težili Evropi, da stignu do margina evropske kulture, da dotaknu njene najbolje trenutke, da svojim intelektualcima daju veliki i izolovani značaj i da zatim svaki put iznova potonu u svoje poreklo, slovensku tradiciju i mistiku žrtvovanja. Sveti Sava je još u 13. veku opisao Srbiju kao zemlju „koja nije na Istoku i nije na Zapadu i premda verovatno oseća istočni uticaj, deluje mnogo okrenutije prema onome što se događa u drugom delu sveta”. I zaista, Srbija nikada nije bila zemlja Istoka, gotovo nikada potpuno slovenska, nikada potpuno pravoslavna, potpuno izvan stare Teodosijeve linije, nikada vizantijska, nikada potpuno potčinjena Turcima, nikada razvijena. Ali nikada ni potpuno otuđena od ideja progresa, nikada potpuno komunistička i nikada uključena u blokove – u mnogim trenucima svoje istorije je uživala, a još češće i trpela suštinsku eksteritorijalnost. Da li je sve to dovoljno da bude trajno i neutralna?
Kroz istoriju gledano, to je sistem vrednosti koji odbacuje koncept „strategije”, izjednačavajući ga sa shvatanjem „laži”. To je, pre svega, jedna vokacija koja Srbe, gotovo uvek po cenu neverovatnog krvoprolića, iznova podstiče da ne budu deo geopolitike, već da pokušaju da je određuju, sa svim ograničenjima na koja nailazi jedna mala i ponosna zemlja, koja pokušava da se suprotstavi, kao što se često događalo, moćnicima planete. I tako – u šest ratova za samo poslednjih sto godina. Jer, u srpskom identitetu pojmovi kao što su istina, ili pravda, koliko god bili podložni pogrešnom tumačenju, ostaju u centru sistema života. Života koji, kao posledica toga, i dalje teče kao sled krvavih trenutaka koji su sa evropskog stanovišta preterani i koji su u svakom slučaju potpuno strani Evropljanima u čijim životima dominira sve veća „anestezija”. Možda su Srbi zato i poslednji evropski narod za koji je duša, sa svim onim što ona može da sadrži, još u centru svega. Samo kod Srba postoji ono: „Gde će ti duša?”
Između Evrope i Srba kao da postoji jedan zid, ne samo sada zbog Kosmeta. Pravi zid sačinjen od osećanja, zid sagrađen na suprotnosti između manjkavosti osećanja, s jedne strane, i preteranosti osećanja, s druge strane. I sve je to još pojačano ubeđenjem prosečnog Srbina da su s one, zapadne, strane zida hladnoća i proračunati grehovi skoro uvek veći zločin od ubistva, pod uslovom da je ono počinjeno u pravednom sukobu.
I sada, ko i kako da sruši taj zid?
Miroslav Lazanski
[objavljeno: 08/03/2008]
.jpg)
