Izvor: Politika, 02.Maj.2008, 17:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Vrednost nasleđene imovine ostaje tajna
Ako ne postoji prvi nasledni red, vrednost celokupne imovine mora da bude tačno utvrđena kako bi se odredio porez na nasleđeno
Podela imovine bivšeg prestoničkog gradonačelnika Nenada Bogdanovića, koja je krajem marta okončana u beogradskom Prvom opštinskom sudu, sasvim sigurno, izazvala je mnoge nedoumice, reakcije i prvorazrednu medijsku pažnju. Najveću pažnju, čini se, izazvala je činjenica da pomenuti sud nije utvrđivao vrednost imovine pokojnog gradonačelnika, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << već ju je samo podelio naslednicima.
I dok se u većini zemalja u svetu tokom ostavinske rasprave utvrđuje vrednost zaostavštine pokojnika, a u nekima ovakve postupke vode sudovi specijalizovani samo za nasledno pravo, kod nas je praksa drugačija. Naime, svih pet opštinskih sudova u Beogradu, pred kojima se vode ostavinski postupci, samo popisuje imovinu ostavioca, oglašava naslednike i određuje njihove udele u utvrđenoj zaostavštini.
– Praksa Četvrtog opštinskog suda u Beogradu u vođenju ostavinskog postupka jeste da sudija ili stručni saradnik koji vodi postupak samo popisuje imovinu ostavioca. Sud ne ulazi u procenu vrednosti nepokretne ili pokretne imovine, kao ni visinu novčanih sredstava na računu ili štednim knjižicama. Sud ni pre 1995. godine, kada je Zakon o nasleđivanju stupio na snagu, to nije radio – objašnjava Vesna Milojević, sudija i portparol Četvrtog opštinskog suda za parnične postupke.
Odgovarajući na pitanje da li sud utvrđuje šta sve ulazi u ostavinsku masu pokojnika ili „veruje na reč” naslednicima koji prijavljuju imovinu, Milojevićeva objašnjava da „sud utvrđuje imovinu ostavioca na osnovu navoda naslednika koji sudu dostavljaju dokaze za navedenu imovinu”. Prema njenim rečima, ukoliko naslednici imaju saznanja, ali ne i dokaze za imovinu koju je pokojnik ostavio, sud od nadležnog katastra traži podatke službenim putem.
– Ostavinski sud nije dužan da utvrđuje vrednost imovine, te ukoliko se pojave sporna pitanja prekida se ostavinski postupak i naslednici se upućuju da pokrenu parnični postupak u kome se, između ostalog, utvrđuje vrednost mase ukoliko je ona sporna. Sud ni pre 1995. godine, kada je Zakon o nasleđivanju stupio na snagu nije utvrđivao vrednost imovine – navodi Milojevićeva.
Identična praksa je, kako smo se uverili tokom istraživanja, i u svim drugim opštinskim sudovima.
Ostavinski sud, prema rečima Olivera Antića, profesora Naslednog prava na Pravnom fakultetu u Beogradu, samo u određenim slučajevima mora da uradi popis i procenu imovine. Kao primere navodi slučajeve kada nije poznato prebivalište naslednika, kada su naslednici maloletnici bez roditeljskog staranja ili duševno obolele osobe" Napominje da u ostalim slučajevima sud nije dužan da utvrđuje vrednost imovine.
– Nema svrhe da sud popisuje i utvrđuje imovinu ako to ne traže naslednici, odnosno ako među njima postoji dogovor. Nije neophodno uvek utvrđivati niti imovinu, niti njenu vrednost. U slučaju da tužilac to zahteva zbog postojanja izvesne sumnje, raspisuje se sudska naredba u formi rešenja kojom se zahteva da se izvrše popis i procena. Ako, pak, bilo ko od naslednika, legatar ili poverilac traže da se to uradi onda sud praktično mora da izvrši popis – navodi Antić.
– Naveo sam kada sud mora da izvrši popis i procenu zaostavštine. U ostalim slučajevima ne mora to da uradi. Ko će da kontroliše imovinu koju su naslednici prijavili, a pri tom se i dogovorili kako će je između sebe podeliti? Kako će sud utvrditi da li i koliko novca naslednici imaju u svojoj kući ili sefu? Ako iz nekog razloga naslednici ne žele da se sazna veličina zaostavštine, onda oni pred sudom mogu nešto i da prećute – kaže Antić.
Prema njegovim rečima, naslednici su dužni da plate porez na nasleđenu imovinu. Njega je, objašnjava Antić, oslobođen, praktično samo prvi nasledni red (bračni drug i deca). U slučaju da nema naslednika prvog reda, vrednost imovine, navodi Antić, mora da bude utvrđena kako bi se odredilo koliki će porez da bude.
– Utvrđivanje imovine mogu da traže poreski organi. Pre nego što se izvrši prenos nasleđene imovine traži se klauzula plaćenog poreza. A procenu te nepokretnosti vrše poreski organi, a ovaj postupak može da bude sproveden i posle ostavinskog rešenja. Rešenje je samo pravni osnov za prenos – navodi Antić.
M. Derikonjić
-----------------------------------------------------------
Kako to rade u Americi
U razvijenom svetu postoje posebni ostavinski sudovi koji utvrđuju validnost testamenata i budući način upravljanja zaostavštinom. Kada pokojnik ne ostavi testament, onda sud određuje izvršioca koji utvrđuje kako će se raspodeliti njegova imovina, odnosno ko će koliko dobiti. Država je životno zainteresovana za ova pitanja, pre svega zbog poreza. Sud uvek mora da utvrdi tačnu vrednost imovine, bez obzira na to postoji li testament ili ne. To uključuje i sadržinu bankovnih sefova i iznose na bankovnim i drugim računima. Porezi na nasledstvo su obično visoki, a u Sjedinjenim Državama, na primer, niko nije izuzet od plaćanja poreza na nasledstvo, bez obzira na to da li nasleđuju deca, unuci ili prijatelji. Roditelji često poklanjaju svojoj deci imovinu pre smrti, kako bi naslednici izbegli visoke poreze. No i u slučaju poklona pre smrti, ne može se u potpunosti izbeći plaćanje poreza. Građani prijavljuju dohodak i plaćaju takozvani „income tax", ali i tada porezniku podnose dokaz o tome koliki je poklon koji su dobili. Ideja je da niko ne može da prijavi da je dobio deset hiljada dolara, ako je ostavština, primera radi, sto hiljada dolara. Država ne dopušta da bude prevarena.
Slično je i u evropskim zemljama. I u Nemačkoj postoje posebni sudovi, koji su obavezni da utvrde vrednost nasledstva, kao i porez na nasledstvo koji varira u odnosu na visinu imanja. Sud tačno zna koliko je ko iza sebe ostavio novca i drugih vrednosti, i obaveštava o tome poreske organe, kako bi sve dažbine državi bile izmirene.
T. D.
[objavljeno: 25/04/2008]
