Izvor: Politika, 22.Feb.2011, 15:39 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Vorhol i Solovjev na istom zadatku
Vladan Matijević se koristio eufemizmom kada se odlučivao za naslov svog poslednjeg romana. Vrlo malo svetlosti je roman-omnibus koji se sastoji iz tri pripovesti o tri nezavisne sudbine čije se jedinstvo ogleda u zapravo apsolutnom nedostatku svake svetlosti i ona se ne može ugledati čak ni na kraju nekih od imaginarnih tunela u kojima se njegovi junaci nalaze.
Pozicionirani u različitim kulturama, američkoj, ruskoj i srpskoj, Matijevićevi junaci su nemoćni da pronađu ono zrno >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << suštastvenosti koje bi im omogućilo smirenje i zadovoljstvo jednog prosečnog ljudskog života, oni se nalaze na ivici potpunog sloma, izazvanog konačnim beznađem, koji se po svakoga od njih okončava tragično.
Junakinja prve priče svoju tačku oslonca pokušava da pronađe u pobuni i rušenju trenutnog stanja savremenog sveta baziranog na dominaciji muškaraca i kulturi potrošačkog čiji je najistaknutiji predstavnik po njenoj proceni, jedan od najznačajnijih umetnika XX veka, Endi Vorhol.
Glavni lik središnje priče, bivši ministar propale vlade iz miloševićevske ere, ključ uspeha traži u politici i materijalnoj obezbeđenosti, pokušavajući time da prevaziđe lične i porodične tragedije. Junak završne priče ovog književnog omnibusa, student filozofije, život posvećuje delu Vladimira Solovjeva. Međutim, psihički izmenjena stanja likova otkrivaju nepouzdanost naratora i pukotine u iskazima ukazujući na ironijski diskurs teksta koji iz stranice u stranicu dekonstruiše prethodno napisano.
Opsednutost Vorholom je izazvana dečijim traumama i neuzvraćenom gej ljubavlju, gramzivi političar je istovremeno i vlasnik teških porodičnih i ličnih tragedija, a religiozni student koristi rad o Solovjevu samo kao odskočnu dasku za dobijanje američke stipendije. Ništa nije onako kako izgleda na prvi pogled, svaki od likova se zapravo nalazi u situaciji nesvesne negacije sopstvenog životnog izbora, te će svi oni postupno dolaziti do toga da religija, umetnost i politika same po sebi ne mogu čoveku spasiti dušu. Oni su žrtve sopstvenih pogrešnih izbora, ali i okolnosti ovog neveselog sveta koje su ih dovele do toga da odabiraju bez prave mogućnosti izbora.
Prividno, roman je pisan u kontrapunktu: s jedne strane je vorholovska Amerika, na prvi pogled ona je simbol dominacije novca, površnosti, plastike, vrednosti koje to nisu, svake vrste „izopačenost”, degradacije i prostitucije umetnosti i originalnosti, karneval površnosti i trivijale, masovne proizvodnje i reciklaže klišea.
S druge strane je student asocijativno vezan za opus Dostojevskog, Rusija, duhovnost, religija, filozofska zapitanost nad ljudskom patnjom. Između – Srbija, stišnjena u agoniji bez Vorhola i bez Solovjeva, ostavljena samo propalim političarima jedne propale politike. Vorhol protiv Solovjeva i međuprostor ispunjen prazninom. A zapravo, ni jedno ni drugo, a možda ni treće.
Matijevićevi likovi žive na ivici ludila, snoviđenja im se pretvaraju u noćne more, agonije čiji su izvori različiti, a ishodišta ista. Njihove opsesije samo simbolično slede sveopšte iluzije da se krivica ili spasenje mogu pronaći na jednoj adresi. Matijević vešto svoje likove dovodi u situacije koje nisu crno-bele, gde su ljudi i žrtve i krivci, gde nema jednostavnih rešenja i konačnih stavova. Jedan veoma komplikovan i nerešiv svet se prelama u romanesknim modalitetima realnosti i sna, ludila i zdravog razuma, izmičući time oslonac i materijalizma i duhovnosti, i grehu i ispaštanju, ne dopuštajući dominaciju bilo prezrenja bilo sažaljenja... Čovek je uvek na gubitku, jedina je konstanta Matijevićevog Vrlo malo svetlosti.
Spoznaja da se ova već poslovična selimovićevska misao nalazi u romanu, ne ukida mu sasvim osobene odlike novomilenijumske modernosti koja se ogleda u osećanju nesigurnosti proizvedene nepouzdanošću naratorskih glasova i stavova postavljenih u ironično intoniranom kontekstu iluzija, snova i ludila koji dosledno provociraju čitaoca nudeći mu jedno precizno i čvrsto komponovano štivo, ali bez konačnih životnih pouka.
Baš onako kako i treba da izgleda zahtevno pisano književno delo.
Jasmina Vrbavac
objavljeno: 20.02.2011.
