Izvor: Večernje novosti, 06.Jul.2015, 18:36   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Više katanaca nego dece u selu

UPUTILA se Krstina Gajić da u prodavnici kod Dane kupi najosnovnije za kuću. Brašno, so, šećer, ulje... Prodavnica u centru, ovo je Kusadak kod Smederevske Palanke. Dana nas ne pita ni ko smo, ni zašto smo ovde, a ne krije emocije: “Radujem se kad vidim da je neko došao...” I, ne cicijaši: “Popijte nešto, osvežite se.” A sunce užarilo, kao da je sišlo, odozgo, pa hoda Kusatkom. - Je l` ti to, Dano, i njima na recku i veresiju daješ - pitaju dežurni seoski analitičari ovdašnje, >> Pročitaj celu vest na sajtu Večernje novosti << nevesele zbilje. Ta, nevesela zbilja, može da stane u nekoliko redova... Kusadak, najveće selo u Srbiji, nekad i po broju žitelja, da ne kažemo - duša, pulsiralo je na tački Srbije po bogatim domaćinstvima i brojnim prinovama koje su obnavljale stare, šumadijske porodice. Isticala su se ovdašnja domaćinstva punim ambarima, uređenim dvorištima. Punim štalama i oborima. Gužvama na železničkoj i autobuskim stanicama. Odavde se polazilo u Palanku na posao - dok je “Goša” bila živa i živahna. Odavde se polazilo prema Mladenovcu, u “Keramiku”, “Petar Drapšin”, “Jugoazbest”, “Progres”, “Elektrošumadiju”... Putovalo se i do Beograda, u Rakovicu, Novi Beograd. Bilo je to vreme kada se odlazilo, ali kada se i vraćalo. Đaci u srednje škole, studenti na fakultete... Nije, ovde u Kusatku bilo kuće bez đaka. I, nije bilo kuće da nije imala barem jednog zaposlenog u, na primer, “Železnicama Srbije”. Tradicija železničarskog Kusatka je, već deceniju, samo u sećanjima ovdašnjih ljudi. - Posle, onih, promena, počeli su da nam nude: ili kuća ili posao. Nije bilo mesta i za nas, tradicionalne železničare i za - njihove. Ruku na srce, ispratili su nas sa 200 evra po godini staža. Valjda je to bio taj zakonski minimum. Ovako govore u Kusatku. Govore da su porodice sa dvoje i više dece danas - samo san. Java je da je sve više zatvorenih kuća. Potpuno ugašenih. I potpunog beznađa da će se neko ovde vratiti, ukoliko ne bude “strategije sa višeg nivoa”.POTRESNE SLIKE NIŠTA manje potresne i porazne nisu slike koje svedoče o umiranju sela: u Ratarima, Glibovcu, Selevcu... I svuda, oko Smederevske Palanke. I, svuda su katanci i lanci na kapijama. A korov, do neba. Pamtimo poruku iz Kusatka. - Državo, na tebi je red da vratiš dostojanstvo srpskom selu i seljaku. Kako? Ne pitamo kako. - Što da se lažemo - kaže nam Miroslav Živković, nekadašnji radnik mladenovačke “Keramike”, gde mu je radila i žena, pa i ona ostala bez posla. - Što da se lažemo, niko nas nije pripremio na iznenadni sunovrat. Ovde je do pre deceniju, i koju godinu još, bilo jedanaest do dvanaest hiljada duša. Sad se sve to svelo na trećinu... Jedva, na trećinu! A, vi sami zaključite ima li nade. Brojimo zatvorene kuće. Samo uz put, kroz centar sela, izbrojali smo - 28. A, gde su tek zaseoci... Mesecima je na kući Stanisavljevića tabla: Prodaje se. Na kapiji uz oglas, ostavljen je i broj telefona. A kuća se urušava, a niko se ne javlja. Neko je u dvorište ovog domaćinstva privezao kozu. I, ostavio crno štene, a ono, gotovo kao buva, stoput skače na jedan jedini dodir. - Selo propada, mi zovemo da dođu ovi naši iz Palanke... Ovi, koji vedre samo svoje nebo. I oblače samo svoje telo... Ma, nema ih, utalili se i ulogorili. (Ne insistiramo koja je partija na vlasti u Palancim, slušamo priču.) Ne radujemo se što sve i oko njih propada, tragično je što ih nije briga. Sve se u rđu pretvara. A oni odu u Beograd i tamo lažu: “Kod nas je sve u redu”. Tamo im poveruju, oni se vrate, al` valjda neće dugo - nabrajaju nam u Kusatku ogorčeni ljudi. Potresno je gledati u nekadašnje imanje stare porodice Avramović. U njihove kuće, bunar, magaze, tremove za seno i mehanizaciju... Velika kuća zidara, dede Dušana Avramovića je s leve strane. U njoj mogu da žive dve porodice. Desno je stara, blatnjara, broj 66. Ispred, više od dva hektara, sve ravno kao tepsija. Dušanov sin Dragan davno je umro od kancera. Snaha Slađana, kaže nam, umorila se od života. Kad je Dragan umro i ona obolela. Sina i kćerku su joj odveli u hraniteljske porodice. To ju je još više ubilo. Nadniči po selu. Sat - 100 dinara, ponekad. A, ponekad... - Danima ni dinara ne mogu da zaradim - kaže. - Ali to nije važno, važno je da bih ja volela da jedna porodica, vredna i čestita, dođe da ovde živi. OVO JE BLAGODETNA ZEMLjA SRPSKO selo je, nekada, hranilo Srbiju. Ali, selo i seljaka treba poštovati. Ne kao “ovi” što dođu, pa danas otkupe mleko, sutra i prekosutra... I danima ne dolaze... A onda dođu, pa obore cenu. Ovo je blagodetna zemlja. Baciš li zrno u brazdu, ona ti vrati trostruko. Ali treba znati da je zemlji potreban sluga, a ne gospodar. Sutra: Svi bi da žive na Terazijama

Nastavak na Večernje novosti...