Izvor: Politika, 25.Avg.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Vidimo se u teretani
ARTISTI I MODELI
Kroz otvorene prozore čuju se krici i stenjanje, potmuli udarci koji podsećaju na zveket lanaca i tresak bukagija. Do prolaznika vijuga, slikovito prikazan u crtaćima kao zeleni lebdeći trag, miris znoja i ulja, poznatiji u domaćem, letnjem vokabularu kao "budvanska plaža". Ne, nije to niko usred Beograda otvorio privatni zatvor niti agenciju za silovanje, koja bi u ovim anesteziranim vremenima smaranja i kuliranja, kao uspešna investicija maštovitog biznismena, priuštila >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << svojoj klijenteli željnoj uzbuđenja nesvakidašnji provod sa vrištanjem i cepanjem odeće.
To su zvuci teretane gde se na gladijatorskom prostoru okruženom ogledalima vodi borba za novu muškost koja je rizična i stalno izmiče.
Ovde sve ženske fantazije o osećajnom muškarcu izgledaju besmislene, jer isprovocirani bicepsi pokazuju da muškost koja je prisiljena da bude osetljiva nije prava muškost.
Narcizam muškaraca
Živimo u okrutnom svetu ispunjenom testosteronom. Žgoljavi, rahitični dečaci pobunili su se protiv moćnih majki. Oni čak i svoje telo vide kao neprijatelja koga treba savladati. Takođe, živimo i u egzibicionističkom svetu u kojem se potvrđujemo jedino ako nas drugi primete. Nekada su, kaže ruski pisac, na pitanje drumske straže: Čiji ste, ljudi odgovarali: Carevi smo. Ili: Zemljini smo. Danas možemo da kažemo: Testosteronovi smo. Imati telo po standardima modnih časopisa postaje važnije nego biti u tom telu. Ono je protivnik koga mučimo i izgladnjujemo, nosimo kao skupo Armani odelo ili Sen Loranovu tašnu, pirsingujemo ga, ucrtavamo bolne tetovaže zmajeva i Jovana Krstitelja, u stvari preinačene insignije drevnih telesnih ukrašavanja divljaka kao praktične zamene kabastih relikvija – glava neprijatelja ili njegovih kostiju.
Hivaro Indijanci, na primer, primenjuju zanimljiv vid šepurenja okitivši se cancama, glavama neprijatelja (uglavnom belaca) smanjenim specijalnim postupkom koji čuva fizionomiju, na veličinu pomorandže.
Nema sumnje da se delimo na posmatrače i egzibicioniste. Latinsko ex habere, ono što se prethodno ima da bi se nekom pokazalo, odnosi se na suštinu naše prirode u kojoj su oči drugih jedinstven način da sami sebe vidimo. Ako me primetiš, znači da postojim. Ukoliko je osećaj identiteta slabiji, utoliko je jača želja da se bude primećen. Svakako da ne možemo biti ličnost niti znati šta je to bez drugih ljudi, ali ekstremni egzibiconizam uvek pretpostavlja buntovništvo niščih, volju za moć oličenu u mobilnom telefonu ukrašenom brilijantima ili posed Majkla Džeksona od nekoliko hiljada hektara ispunjen egzotičnim životinjama svih vrsta, zlatnu kadu magnata iz Hongkonga ili rakijsku čašicu provučenu kroz pozamašnu rupu na ušnoj resi nekog pankera. Stari dobri manijaci sa razgrnutim mantilom, prema ovim perverzijama, zaista zvuče kao šlager.
U egzibicionizmu je došlo do usklađivanja teza po kojima žene pokazuju lepotu da privuku muškarca i zadobiju njegovu ljubav, dok muškarci demonstriraju snagu i pamet da bi u svom narcizmu, koji je jači nego kod žena, zadobili aplauz. Ujednačavanje polova vidljivo je u sve većoj muškoj borbi za telo koje se podvrgava istim mučenjima kao žensko: depiliranje, izbeljivanje kose, čupanje obrva, trajna ondulacija, zatezanje lica.
Militantni egzibicionizam u liku Patrika Bejtmena, junaka romana Američki psiho Breta Istona Elisa prikazan je kao destruktivna fantazija crnog viteza strave koji svoje izbavljenje iz splina vidi u zločinu. Bejtmen, mladi japi, kontrolisani ušmrkivač, ovenčan etiketama poznatih kreatora, preko dana živi bolno praznim životom, kastinskim obeležjem sebi sličnih, dok se noću pred čitaoca otvara pozornica u krvi do kolena, gde Bejtmen-serijski ubica cizelirano kasapi svoje žrtve koristeći se svim sredstvima savremene tehnologije. Pisac nigde ne pokazuje da li su stravična ubistva stvarno počinjena ili su samo plod fantazije, snova, halucinacija.
Sa svojih 26 godina Bejtmen ostvaruje sopstveni američki san. San ili java, nema tu baš neke bitne razlike, poručuje pisac potkrepljujući time davnija Jungova upozorenja pred rat, posle mnogih analiza snova Nemaca: Plavokosa zver će uskoro pokazati zube. Kolektivno nesvesno pojavljuje se u individualnim snovima. U epruveti pojedinca smućkano je ono jedinjenje koja klobuča u velikoj retorti sveta.
Svest o posebnosti
Moderni egzibicionizam počiva na svojevrsnom paradoksu. Toliko ga se namnožilo da više niko ni na šta ne obraća pažnju. Osim toga, muke ulepšavanja i besomučno trošenje para na firmiranu garderobu usmereni su da se što više liči na nekog poznatog, da se bude kao neko drugi. A kada ima toliko istih, onda nestaje svest o posebnosti i nezamenljivosti, ljudi zaista postaju "materijal" lako potrošljiv u ratovima. Ideal je nezanimljivi anfas sa reklame ili bezlična holivudska glumica od koje veću individualnost ima potkresan šimšir u parku. Javna lica su, primećuje Marlon Brando, kao javni klozeti, nikad ne možeš da se do kraja opustiš.
Javno vodi opasnu bitku protiv privatnosti. U "Velikom bratu" nečija intima postaje centar pažnje milionima gledalaca, u emisiji "Sve za ljubav" muž pred kamerama plače ne bi li mu se vratila odbegla žena.
Intimnost je tajna koju može da deli samo dvoje ljudi. Kao kad Bogart u filmu Kazablanka kaže Ingrid Bergman: "Mi gledamo jedno drugo, lutko". Zvuči starinski, ali je mnogo ljudskije. Uliva nadu da još uvek postoje načini kojima ćemo savladati prašumu.
[objavljeno: ]
