Izvor: Večernje novosti, 20.Jan.2014, 15:57   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Verovanja zapisana u azbuci

JOŠ od rane mladosti u svoje beležnice sam unosio sve što sam u narodu čuo i video, a što sam držao da se odnosi na njegov život, verovanje i kulturu. Mnoge od tih beležaka sam naštampao, ali i pored toga, dosta mi je ostalo. Sređujući ih, video sam da sam mnoge propustio upotrebiti. Sudbina dvotomnog azbučnika "Iz beležaka I-II" Tihomira R. Đorđevića (1868-1944), čije delove "Novosti" ekskluzivno objavljuju, umnogome liči na usud drugih vrednih a skrajnutih tragova naše prošlosti. >> Pročitaj celu vest na sajtu Večernje novosti << Pre mnogo godina njegove sestričine, Ljubica i Danica Janković, originalni rukopis poklonile su Srpskoj akademiji nauka i umetnosti, sa preporukom da ne ostane zarobljen u tami. Tekst je 1960. redigovao akademik Viktor Novak, ali knjiga do danas nije štampana. U Narodnoj biblioteci Srbije, koja čuva legat jednog od utemeljivača srpske i balkanske etnologije, nedavno su odlučili da taj posao izvedu do kraja. Zapisi su već prekucani, a sam autor ih je razvrstao po azbučnom redu. - Rukopis je gotovo spreman za objavljivanje - kaže za "Novosti" Velibor Prelić, bibliotekar iz Fonda legata i biblioteka celina u NBS. - Đorđevićev azbučnik će, verujem, izazvati interesovanje javnosti, pogotovo što je reč o našoj tradiciji, zaboravljenim običajima i verovanjima, koja, u poplavi raznih preuzetih novotarija, vraćaju nešto što je bilo svojstveno samo ovom prostoru. Đorđevićeva interesovanja bila su veoma različita. Od narodnog života Srba, preko običaja Roma, Vlaha, Cincara, Grka, Čerkeza, do proučavanja folklora i društvenih pojava ne samo u Srbiji, već i na Balkanu. Njegov neobjavljeni rukopis, u kome su data narodna verovanja, predstavlja i svojevrsno istorijsko štivo. Istorija u njemu nije predstavljena kroz opise političkih događaja, prevrata i sukoba, već sagledana narodnim očima. Đorđević je, na primer, zabeležio kako je knez Miloš, prolazeći kroz selo Rujište, naišao na Nešicu Milkića, nakazu maloga rasta. Videvši ga da čuva ovce, knez Miloš se sažalio i poveo ga sa sobom u Kragujevac. Nešica je živeo tamo, sve dok Miloš nije otišao iz Srbije. Postoji priča da je seme duvana u Aleksinac prvi doneo knez Mihailo."UZEO" PETLA TIHOMIR Đorđević je zapisao priču o tome kako je mesto Bedina Varoš, kod Ivanjice, dobilo ime. Jednom je u njemu noćio sveti Sava. Seljaci su mu podmetnuli da je ukrao pevca. Sustigli su ga i ubedili da je lopov. Sveti Sava je na to rekao: "Biće prilike da sam ja petla uzeo." Zbog toga što su ga "obedili" ostalo je ime Bedina Varoš, a pošto je rekao i prilike, mesto na kom je izgovorio tu rečenici ostalo je Prilike. I danas je nepoznanica da li je čuveni epski junak Marko Kraljević zaista postojao i ko je on bio. Đorđević je sačuvao nekoliko legendi. Po jednoj od njih, Marko Kraljević je kao dete čuvao ovce. Bio je slab i kržljav, pa su ga drugi čobani tukli i zlostavljali. - Jedanput nađe on u planini vilino dete gde na suncu u kolevci plače. Od granja mu načini hlad i stane ga ljuljati da zaspi. U to naiđe vila i, da bi ga nagradila, zadoji ga svojim mlekom. Od slabog i kržljavog deteta postade junak. Zatim ga odvede u štalu, gde je bilo puno ždrebadi, pa mu naredi da svako ždrebe povuče za rep. Kako bi koje povukao, tako bi palo. Samo jedno mršavo ždrebe ne pade. Vila mu reče da ga uzme. To je Šarac - zabeležio je Đorđević. Po drugoj legendi, Marko Kraljević je bio kraljev sin. Mada je svuda predstavljen kao razbarušen junak, duge kose i brkova, u aleksinačkoj priči otac ga se odrekao zato što je bio ćelav. Posle raznih životnih vratolomija, koje je uglavnom proveo sa konjima, sreo je vilu i njegov život se promenio. Đorđević je beležio i mnoga verovanja. Jedno od njih odgoneta kako se otarasiti napasti - žutih mrava, čija je pojava u oskudnoj Srbiji između dva rata pratila i bogaćenje zelenaša. - Kada se mravi pojave u kući, treba uzeti malo hleba od zelenaša (koji globi narod), pa baciti mravima i oni će pobeći - prenosi autor. Srpskog etnologa zaokupila su i neobična, danas gotovo nezamisliva pravila. Jedno je zabeležio 1928. u Crnoj Gori. Sramota je oženiti se sa miraždžikom. Za čoveka koji to uradi kaže se da se oženio na pustinju - zapisao je Đorđević. Crnogorci su još verovali da će im četrdeset dana biti loše kad vide gologlavu ženu. U Vasojevića je bila sramota da muškarac nešto nosi kad pored njega ide žena. I sam vispren i duhovit, Đorđević je rado zapisivao narodne poruge. Pronašao je da se za Šiđane priča da su pojeli Šarova. Kad su bili u gostima, pojeli su domaćinu sve što je imao. Ne znajući šta da radi, zaklao je svog psa i dao im i njega. U Ohridu pas ne liže sudove. Veruje se da oni koji iz njih jedu mogu dobiti frangu (sifilis). Đorđević je ostavio obimnu dokumentaciju o Jevrejima u Srbiji. Za gradove u kojima ih nema, govorilo se da su građani lošiji od njih. Zato Jevreji ne smeju da se nastane. Romi su nepresušna inspiracija etnologa. U jednom zapisu Đorđević navodi da se "Cigani" ne žene Srpkinjama, niti Srbi "Cigankama". Svuda je tako bilo, osim u Trsteniku. Tamo ih je bilo isto kao i Srba. u Novom Pazaru muslimanski sinovi ženili su se u 15 godina. Samo su kasapski sinovi imali prava da se žene još ranije. Kad mladu dovedu u kuću u Sinju, svekar je tera da igra, da vidi da nije sakata. U Rumuniji je bio običaj da za vreme velikog posta za celo selo posti jedna baba. Seljaci su joj zato morali nabavljati zejtina, ribe, pirinča, rakije i vina. Ako bi slučajno "zaboravili" svoju obavezu, pretila im je da će se omrsiti. Koliko je verovanje o zidanju Skadra na Bojani bilo uvreženo u narodu, govori priča o tome kako je građena crkva u selu Mosni, u porečkom okrugu. Tamošnji seljaci molili su učitelja da ne dozvoli đacima da se približe temeljima crkve. "Majstori mogu nameriti koje dete i tu ga uzidati."

Nastavak na Večernje novosti...