Izvor: Politika, 16.Dec.2006, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Većina ljudi je zla
Ako na početku naše civilizacije stoji izreka u naslovu, koju je u delfijskom proročištu izrekao jedan od sedam grčkih mudraca, dva poslednja veka učinila su zlo tako običnom, svakodnevnom pojavom
Oprhvan mnogobrojnim nedaćama i problemima, današnji čovek je sklon da pomisli da je sve u prošlosti bilo bolje, da su ljudi bili srećni maltene kao u Platonovoj Atlantidi, ili u nekoj kasnijoj utopijskoj projekciji koja je pitanje sreće pomerila u budućnost, pošto prošlost >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << nije mogla čoveku da promeni sadašnjost. Kad se shvatilo da ni budućnost nije ono što je čovek zamišljao, naročito posle propasti najopsežnijeg utopijskog projekta – komunizma, svi su se pomalo našli na brisanom prostoru. Pošto je etika u marksizmu bila prognana disciplina, i mnogi pojmovi na kojima ona počiva, pre svih problem dobra i zla, izgubili su "pravo građanstva". Za mnoge ta dva ključna pojma prestala su da postoje onda kad je u osvit dvadesetog veka Niče konstatovao da je Bog mrtav. Bio je to dokaz da je samim tim i Đavo otišao u istoriju, jer ako nema onog koji oličava pojam dobrog, nema ni onog koji je dvadeset vekova bio njegova suprotnost. To je značilo da je svet napokon oslobođen zla.
Dogodilo se ono što je malo ko očekivao – upravo u veku za nama i na početku ovog koji živimo zlo je dobilo neslućene razmere, kakve nikada u istoriji nije imalo. Moglo bi se čak reći da se dogodila prava eksplozija zla, takva eksplozija da mnogi i ne primećuju da je zlo svuda oko nas i u nama samima. Taj, da ga nazovemo, paradoks zla tema je studije "Filozofija zla" Laša Fr. H. Svensena, koji je objavila "Geopoetika", u prevodu s norveškog Nataše Ristivojević Rajković.
Domen etike i politike
Iako prošlost nije poznavala zlo u razmerama, kakve je upoznao dvadeseti vek, a dvadeset prvi učinio ga nerazdvojnim delom naše svakodnevice, to ne znači da ga nije poznavala i, naravno, praktikovala. O tome najbolje govori primer jednog od sedam grčkih mudraca. Zvao se Bijant i bio je rodom iz Prijene, grada na maloazijskoj obali tadašnje Grčke. Priča kaže da su se svih sedam mudraca jednog dana našli u najpoznatijem grčkom proročištu Delfi, gde je svako od njih trebalo da sroči neku mudru maksimu. Za genijalne Grke to je bilo još jedno od takmičenja u mudrosti, jedino je Bijant ćutao. Odbijao je dugo da bilo šta mudro saopšti, kaže priča, dok na kraju na navaljivanje ostalih nije rekao: "Većina ljudi je zla"!
Takva izjava na početku grčke civilizacije, čiji mladalački polet, iskustva i znanja i danas zadivljuju, dugo je bila skrajnuta. Kao da niko nije hteo da ponese teret zla. Ne zna se kako je završio Bijant koji je tako mračno definisao ljudsku prirodu, i to na samom početku rađanja naše evropske civilizacije. U osvit grčkog klasičnog doba, u kojem je mera proklamovana kao osnov svih bića i stvari, kad su se sricala prva slova o ljudskom i božanskom, o ljudskoj i božanskoj pravdi, ta rečenica: "Većina ljudi je zla", kao da ne pripada tom poletnom i herojskom dobu, već ovom našem zahuktalom i izbezumljenom.
U svojoj knjizi autor navodi Bodrijara koji se pita kuda je zlo danas nestalo i odgovara da je ono svuda oko nas. Da li ta Bodrijarova rečenica objašnjava što u rečnicima i enciklopedijama nema odrednice zla, jer kad nešto postane deo nas samih, obično se podrazumeva da ga ne treba ni objašnjavati. Jedino u Matičinom Rečniku srpskohrvatskoga književnog jezika, zlo je dobilo svoje mesto, a još podrobnije objašnjeno je u Rečniku srpskohrvatskog književnog i narodnog jezika, koji objavljuje SANU. Ali, sve su to primeri i definicije, od antropološke, etičke, fenomenološke, etičke, a nikako odrednica koja bi obuhvatila samu suštinu zla. Doduše, u hrišćanskim enciklopedijama pojam zla obrađen je temeljito, zato što samo hrišćanstvo opstojava na dva najvažnija etička pojma – na dobru i na zlu.
U profanom svetu u kojem nema dobrog, ili je njegova definicija nejasna, zlo postaje tako uobičajeno da se i ne primećuje, ili se gubi nekadašnja radikalna razlika između njega i dobrog. Verovatno se zato i autor knjige "Filozofija zla" opredelio za fenomenološki pristup, da pre svega opiše najvažnije aspekte i fenomen zla, kao jedne od kategorija ljudskog delanja.
Kao na najstrašnije oblike ljudskog zla autor podseća na nacističke logore i staljinističke gulage, u kojima su nastradali i ubijeni milioni ljudi, s tom razlikom što je Hitler ubijao sve druge koji nisu arijevci, pre svega Jevreje, dok je Staljin u gulage slao sopstveni narod, umorivši u njima oko sto miliona nedužnih građana. Danas nema ni Hitlera ni Staljina, ali zla ima još više. Samo se na prvi pogled čini da je ono prognano iz naše civilizacije, jer su mediji preuzeli nekadašnju ulogu zločinaca, uživo priuštivši gledaocu da posmatra sam čin zla. Gledalac, pak, često živi u iluziji da je to samo virtuelni svet koji se njega ne tiče, a da se ono što gleda dešava samo drugima. Radikalno zlo iz doba nacizma i staljinizma zamenilo je sofisticirano zlo, koje nije tako masovno i užasavajuće, ali je sveprisutno. Ta činjenica upravo je najpogubnija po čoveka, jer se vremenom toliko navikne na zlo da ga više i ne primećuje.
U tome je problem cele naše civilizacije, ne samo kako zlo iskoreniti, već kako svakog pojedinca učiniti odgovornim za ono što nam se dešava.
"Zlo je prvenstveno moralna kategorija i tiče se ljudskog delanja", piše autor, dodajući da "prolem zla ne treba lokalizovati u teologiji ili prirodnim naukama, čak ne ni u filozofiji, već u moralu i politici". Demonsko, literarno zlo nije predmet njegovog interesovanja, iako su pisci dali najbolje uvide u njegovu suštinu, od nemačkih romantičara, za koje je zlo bilo neka vrsta stvaralačke igre, do Tomasa Mana. Autora, pre svega, zanima šta se to događa sa običnim ljudima, koji godinama tiho i mirno obavljaju svoj posao, a onda odjednom isto tako mirno, a da im to niko nije naredio učestvuju u nacističkim genocidima, tako temeljno obavljajući svoj zlokobni posao kao da se to njih uopšte ne tiče, ili pak sa istom pedantnošću prijavljuju čak i svoje najbliže NKVD-u, iako znaju da će završiti u nekom gulagu, odakle se nikad neće vratiti.
Da li to znači da u svakom od nas postoji gen zla, koji u pogodnom trenutku usmerava delatnost pojedinca, koji čini zlo, jer u medijima često čujemo da su do "juče" to bili mirni, porodični ljudi, a onda se odjednom u njima nešto dogodilo.
Gde se izgubio Satana
Najveći nemački pisac Johan Volfang Gete rekao je jednom prilikom: "Nemci bi trebalo da budu raspršeni i rasuti po svetu kao Jevreji... kako bi ono dobro koje postoji u njima valjano i potpuno razvili za dobro nacije". Ta Geteova rečenica bila je podsticaj za Tomasa Mana da u svom govoru, upućenom Nemcima, odmah po završetku Drugog svetskog rata, 1945. iz Vašingtona, podseti i na neke bolne istine o nemačkoj duši, njenoj vezi sa demonskim, sa mističnim i paganskim, duši koja je svoja najbolja dela iznedrila u muzici i filozofiji, a najgora u politici. Zapravo, Man je pokušao da objasni ono što je tištalo još genija iz Vajmara – kako je moguće pomiriti ogromni doprinos koji je jedna nacija dala na kulturnom planu sa varvarstvom tokom rata.
Nemački dualizam otelovljen u najsmelijoj spekulaciji i političkoj maloletnosti, napisao je na jednom mestu Tomas Man, proizvod je muzikalnonemačke introvertnosti i zatvorenosti, raskoraka između nacionalnog ideala i političke slobode. Bez obzira na svoje zasluge, takvo nemačko biće utemeljio je još Luter, otac reformacije, koji se sa istom strašću borio za pravu veru, kao što se borio sa đavolom koji mu se priviđao i isposničkoj ćeliji. Da se taj đavolski, zločinački lik ne bi i ubuduće priviđao Nemačkoj i od nje činio neprijatelja čovečanstva, veliki pisac i humanista završiće seciranje sopstvene nacije s porukom – da je jedini put nemačke duše onaj idejni i duhovni horizont koji su stvorili njeni književni i filozofski velikani.
Ako na početku naše evropske civilizacije stoji već pominjana izreka Bijanta, jednog od grčkih mudraca da je većina ljudi zla, naša dva poslednja veka učinila su zlo tako običnom, svakodnevnom pojavom, toliko da se gotovo izgubila razlika između dobra i zla, ne u teološkom smislu već u profanom. Naš princ tame nije Satana koji nas iskušava. Zlo je toliko prisutno u našim životima, postavši naša nova duhovna hrana. Zato je jedan od najprečih zadataka čoveka dvadeset prvog veka da pokuša iznova svojim delovanjem da uspostavi ravnotežu između dobra i zla.
Milka LUČIĆ
[objavljeno: 16.12.2006.]
