Izvor: Politika, 11.Jan.2015, 10:12 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Varalice u akciji
Lakoveran od malena, a star već dvadeset i pet godina, postao sam žrtva velikog kombinatora
Stari ljudi su na meti prevaranata. Opsedaju ih lažima, neki put glupim i nevešto sročenim, a neki put punim fantazije i lukavstva.
Gospođi Darinki, staroj osamdeset i sedam godina, ovih dana prišao je na izlazu iz pošte nepoznat čovek. Znao joj je prezime, ime i posao pokojnog muža. „Sreća vaša što sam vas sreo! U propalom preduzeću vašeg pokojnika, počeli su >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << da dele obeštećenja. Dvanaest hiljada po glavi.
Kad je dovršen proces privatizacije, uradili su završni obračun. Ako ih kreditirate malom sumom, oni će vam poslati ono što pokojniku pripada. Ja baš sutra putujem po svoje pare, rado ću vam pomoći. Ako uplatite četiri hiljade, isplatiće vam se šesnaest. Dajte mi adresu, prekosutra vam donosim sledovanje.”
Gospođa Dara mu kaže: „Imam samo petsto dinara!” Njemu oči zasvetle, pa zatraži tih petsto dinara... Udovica oseti glupavost zahteva – da dam pa će mi se dati. Napustila je varalicu, ali nekoliko dana bila je uzrujana. „Uvredio me je”, žalila nam se. „Mislio je da sam šašava baba!”
Mene je za žrtvu odabrao jedan sa zamršenim i fantastično ludim planom. Moj varalica je uspeo. Izgleda da što je prevara neočekivanija i blesavija, lakše uspeva!
Mi starci smo usamljeni, i zato je i u mojoj opseni bilo važno pozivanje na porodične veze. Sedeo je u lepim kolima, pored otškrinutih vrata. Čim me je spazio mahnuo mi je dovikujući: „Gde ste komšija! Otkako vas nisam video! Pre deset godina smo se odselili... Jao, što će se mama i tata obradovati kad čuju da sam vas sreo!”
Prvo nišanjenje mu je uspelo. Iz moje osmospratnice odselilo se dosta ljudi. Pomislio sam na jednu porodicu s kojom sam kratko bio u zgradi. Staračka gotovost da budem prevaren prenebregla je da tog srdačnog mladića nisam prepoznao!
Ja sam rasejani profa, a on je dobro izabrao blok višespratnica. Tu ima stanovnika kao mrava, i velika je verovatnoća da jedni drugima ne pamte lica. Pozvao me je na „komšijsko” ćaskanje.
Oduševljeno mi se poverio da ide sa današnje podele nagrada! „Podelili smo tri kompleta, a četvrti mi je preostao!”
Podigao je jedan damski parfem u futroli... Odnekud je instinktom znao da ja, starac, odavno nisam dobio neki poklon. Računao je da i u mojoj matoroj duši čuči dete koje veruje u Deda Mraza.
„Znate li da bih mogao da skratim postupak, i da ovaj četvrti komplet poklonim vama.”
Tutnuo mi je u ruke futrolu. Nije mi dao ni časka da procenim čudnovatost cele situacije. Njegovi su instinkti radili munjevito. Ocenio je da sam lakoveran.
To je dobrom fiziognomu lako. Ali ono sledeće još me ispunjava čuđenjem. Meni je već mesec i po dana bio pokvaren telefon. Opruga koja aktivira kontakt isteglila se i kidala mi je vezu pred nosom! Moj vajni „komšija”, čiji me mama i tata onako vole da mi se raduju, izvadio je kao mađioničar jedan ganc nov, plavkasti, šljašteći kineski telefon od plastike.
Ugurao mi je sokoćalo u krilo. Pipao sam ga sad kao već sopstvenu svojinu. Pomislio sam: ovaj ima zategnutu, elastičnu oprugu!
Moj se mađioničar nije zaustavljao. Gipkim šakama podigao je masivni, malo kičerski ručni sat. „Dobićete i ovaj sat sa šesnaest rubina!” Ja tek tada uzmem da se branim od kiše poklona: Imam sat koji već sedamnaest godina ide tačno u sekund, iako sam ga kupio za trista dinara na Zelenom vencu.
Kraja nije bilo. Da me dotuče on izvadi još jednu futrolu i usklikne: „A evo vam i ovo, kapučino šejker!” Bio sam pečen. Mada meni u životu ne treba ni šejker, a ni kapučino šejker!
Zatrpan poklonima, s mlitavom pažnjom sam ga slušao šta govori o novcu. Sve ove poklone ću dobiti ako do sedam uveče odem na sajam u broj četiri i uplatim tamo sedam i po hiljada.
„Ne mogu ja na sajam!”, branio sam se. On na to predusretljivo, humano i prijateljski ponudi, kao ono onaj gospođi Dari, da on može umesto mene da ode da uplati pare.
Dam mu pare. Kroz dvadeset minuta se setim, kao da se budim, da sam prevaren. Moja ćerka kad ču da sam mu rekao da sve te džidže vrede trideset osam hiljada, kaže mi: „Taj te je hipnotisao, ili ti je bio skočio šećer!”
Lakoveran od malena, a star već dvadeset i pet godina, postao sam žrtva velikog kombinatora, inteligentnog neradnika, što varalice u stvari jesu.
Raša Popov
objavljeno: 11/01/2015
.jpg)
