Izvor: Glas javnosti, 01.Jul.2008, 09:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
VOSTANI SERBIE - VJEKOSLAV RADOVIĆ
Pročitavši članak jednog zapadnog novinara o Kosovu kao novoj, uzbudljivoj turističkoj destinaciji, odlučih se na avanturu, i to baš dan uoči Vidovdana. Zanimalo me ko su ti „grko-pravoslavci“ i katolici o kojima govori autor, koji su „500 godina živeli s muslimanima bez ikakvih problema“. Nisam ih našao, kao ni „sjajne grčko-pravoslavne manastire“. Čovek ne objašnjava šta se to desilo posle petsto godina ljubavi, osim što na primeru izvesne Jelene, recepcionarke u hotelu >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << „Narcis“ na Brezovici, sugeriše da zli Srbi više nisu „vladajuća elita“, nego su stavljeni na svoje mesto. Nažalost, nisam našao ni mnogo Srba.
Uveče šetam s prijateljima strancima prištinskim korzoom, Ulicom majke Tereze, koja je sad pešačka zona. Nema više srpske i albanske strane, jer nema Srba. Oni su, izgleda, dobrodošli samo kao turistička atrakcija, na jedan dan. Tu srećemo Agrona, prijatelja mojih prijatelja, koji je oduševljen što nas vidi. Obožava Srbe. Ima, veli, prijatelje i rođake u Beogradu, a povremeno se viđa i sa svojim prijateljem „LJubom Šiptarom“. Zakleo bih se da je iskren.
Pijemo kafu u bašti hotela „Grand“ i pričamo srpski. Sve je, rekao bi čovek, najnormalnije. Tek povremeno uhvatim podozriv pogled ponekog konobara. Agron je advokat i izdaje svoju veliku kuću na prištinskom Dedinju, Dragodanu, stranoj ambasadi. To rade mnogi Albanci. Cene se kreću od tri i po, pa do deset i više hiljada evra. Lova do krova. Celo Kosovo je jedno veliko gradilište i pokojni Sloba više ne bi prepoznao mesto u Kosovu Polju gde je izgovorio onu fatalnu rečenicu: „Niko ne sme da bije narod!“
Sutradan mi prijatelji ispunjavaju želje. Sa diplomatskim tablicama - celo Kosovo je naše. Bili smo prvi na Gazimestanu. Spomenik kosovskim junacima zarobljen u bodljikavoj žici i čuvaju ga slovački vojnici. Muratovo turbe, stotinak metara dalje - na slobodi. Niko ga ne ugrožava. Posle produžavamo za Klinu. Na obali Belog Drima slikam porušene srpske kuće, uključujući i jednu svog prijatelja iz Beograda.
Uz diplomatske tablice, u društvu stranaca, u hotelu „Nora“ slobodno pričam srpski. Konobari ljubazni. Samo jedan mlađi, kad sam ga nasamo nešto upitao, pogleda me prezrivo i promrmlja nešto na albanskom.
I supruga mi je na specijalnom zadatku. U Peći treba da slika zgradu koleginice s posla u kojoj sad žive Albanci - tek da je želja mine. U patrijaršiji, dok palimo sveće, zavidim sestri Veselinki na njenom unutrašnjem miru, dok mene razdiru nemiri. Kaže da je sestrinstvo dobro i bezbedno - dok ih čuvaju Italijani.
U Dečanima ogroman spomenik LJuanu Haradinaju. U Landovici Boru i Ramiza zamenili neki novi junaci. U Prizrenu spaljena „grčko-pravoslavna“ crkva koju nije video onaj američki novinar, iako je odmah do džamije o kojoj je pisao.
Te noći sam sanjao lud san: predsednik ukinuo republiku i proglasio sebe za kralja: „Mi, Boris veličanstveni, milošću Božjom i voljom narodnom, kunem se da ću uvek i svuda braniti naše Kosovo“. Oprosti mi Bože, više nisam gospodar ni svojih snova.
Probudio sam se u gluvo doba noći s grčevima u stomaku. Na Dragodanu, u komšiluku Ramuša i Tačija, zavijali su kerovi, a meni se učinilo da čujem hijene. Otkud hijene? Mora da se negde kriju, jer nisu valjda Srbi baš toliko ludi da bi pobegli od tolike ljubavi.
Sutradan, na jezeru Gazivode, grupa Srba iz Mitrovice roštilja pored srpske zastave. „Može li roštilj bez zastave?“ - provociram. „Ne može“, kaže Ivan Radovanović. Ubeđuju me da će da opstanu, makar na severu.
U hotelu „Zapis“ u Zubinom Potoku, gde se sprema najbolji dimljeni šaran na svetu, vlasnik Grada Jakšić tvrdi isto. „Inače ne bih pravio sve ovo“, kaže samouvereno. A ja u mislima parafraziram onu napuljsku uzrečicu: Vedi Kosovo e poi mori!
Nista ti, covece, ne razumes, ali apsolutno nista...
