Izvor: Blic, 03.Jan.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Upoznao ženu dok su joj vadili zub
Upoznao ženu dok su joj vadili zub
LOZNICA - Pamtim Loznicu u kojoj je posla bilo preko glave. Živelo se lepo, sve radnje i kafane su bile pune i svi su imali posla. O politici se nije razgovaralo, pa su glavne teme za razgovor bili fudbal i žene.
Ovako priča Đuro Belenzadić, čuveni loznički brica, koji je zagazio u osmu deceniju života. U njegovom sećanju i dalje je nalazi Loznica puna romantike i boemije, ali i strogih gazda koje su terale svoje kalfe >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << da rade po ceo dan.
- Nakon Drugog svetskog rata, na zanat se kretalo sa 14-15 godina. Iako su šegrti bili mladi, morali su mnogo da rade. Svakog dana šegrt je morao dobro da očisti lokal, računajući i tri pljuvaonice koje su se tada obavezno nalazile u frizerskim radnjama. Češalj i makaze u ruke dobio sam tek posle četiri ili pet meseci, uz dozvolu gazde da šišam samo na prazno, odnosno po vazduhu - priseća se čika Đuro.
Svakakvih mušterija je bilo, a čika Đuro se posebno seća jednog poznatog lozničkog lekara koji bi u radnju došao sa nemušto nacrtanom glavom na parčetu papira, na kojoj je nesigurnim pokretima bila naslikana frizura koju je doktor želeo za sebe.
Čika Đuro bi veštim rukama napravio frizuru na osnovu ove papirne skice jer tada časopisa sa modernim frizurama nije bilo.
Iz perioda svog šegrtovanja čika Đuro izdvaja zanimljivu priču.
- Za račun gazde šišao sam i brijao zatvorenike u lozničkom zatvoru. Nedeljom sam išao u zatvorske ćelije, milicioner je stajao pored mene, a ja sam šišao i brijao zatvorenike. Oni su mogli da pričaju, ja sam morao da ćutim, a od toga što čujem ništa nisam smeo da pričam napolju. Sećam se da je u pojedinim sobama bilo i po 30 zatvorenika, takozvanih kokošara. Da bi skratili trajanje brijanja, oni su jedni druge sapunjali, a ja sam ih redom brzinski brijao - priča čika Đuro.
U to vreme, normalno je bilo da brica vadi zub kada zagusti. Makaze ili klešta, bricama je bilo svejedno jer su i jedno i drugo bili njihov alat. Čika Đuro je svoju ženu upoznao upravo kada je došla u frizersku radnju da izvadi zub. Tada mladi kalfa, Đuro je pridržavao glavu šesnaestogodišnjoj devojci, dok joj je gazda brica vadio zub. Mlada Lozničanka je pomislila da je kalfa zapravo lekar i tako je ljubav planula.
- Za to i neko kasnije vreme vežu me mnoge lepe uspomene. Biti zanatlija u to doba značilo je i imati određen status u društvu i mogućnost da se poneki posao završi i preko reda - priseća se čika Đuro nekadašnje Loznice i pravila koja su tada u njoj važila.
P. Stojanović
