Izvor: Politika, 22.Feb.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Unija najranjivija na terenu prava
Srbija bi trebalo što pre da pokrene tužbe protiv zemalja koje su priznale nezavisnost Kosova
Gnev i nasilje koji se vide na ulicama Srbije ovih dana posle nemoralnog priznavanja nezavisnosti Kosova tzv. prijatelja Srbije sa Zapada, jesu razumljivi, ali su isto tako destruktivni i beskorisni. Mnogo korisnije je da se taj bes, frustracija i sila usmere u jednom drugom pravcu, a to je da se, prvo, do daljeg, odbije prihvatanje autoriteta Evropske unije na prostoru bivše Jugoslavije, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << tj. da se uspostavi jedna vrsta građanske neposlušnosti prema EU kao instituciji. Ako se zemlje Evropske unije ponašaju nemoralno i nasilno u slučaju Kosova, ne mogu onda da uživaju poverenje građana Srbije i srpskog naroda, a pogotovo ne njihovih političkih predstavnika. Međutim, imam utisak da mnogim srpskim političarima odgovara da građani na ulicama gradova Srbije istroše sav bes, frustraciju i ludilo koje osećaju, a istovremeno da oni sami stvore imidž bespomoćnosti za sve što se dešava. Na kraju krajeva, ovo je formula koja je jako dobro funkcionisala od vremena Slobodana Miloševića, pa do današnjih dana. Zato mislim da je vreme da srpski političari budu iskreni. Ta iskrenost počinje priznanjem da sve što je postignuto od Miloševićevog perioda pa do današnjih dana – a poticalo je od Vašingtona, Londona i drugih centara moći – postignuto je pasivnošću, kooperativnošću ili otvorenom saradnjom srpskih političara, S tim što je rezultat uvek bio na štetu državnih i nacionalnih interesa. Čak u velikoj meri mogli bismo reći da je vrhunac bahatosti i arogancije nekih evropskih zemalja, poput Engleske, Francuske i Nemačke u priznavanju nezavisnosti Kosova, postignut zbog prethodne saradnje srpskih lidera.
Korisno je, tim povodom, pomenuti da su prve udare na institucije Republike Srpske i na ovlašćenja same RS u BiH učinili srpski lideri – Slobodan Milošević, Milorad Dodik i Biljana Plavšić. I da su Bonska ovlašćenja visokom predstavniku u Bosni data uz punu saglasnost srpskih lidera u Srbiji i u Republici Srpskoj. Takođe, svako ovlašćenje koje je preneseno iz Republike Srpske na zajedničke institucije u Sarajevu ostvareno je uz punu podršku rukovodstva SDS-a i drugih političkih stranaka koje predstavljaju Srbe u Republici Srpskoj.
Ovo je dobro imati u vidu sada kad razmišljamo o sledećim mogućim potezima u vezi sa Kosovom. Ne treba imati bilo kakve iluzije. Ako Evropska unija uspe da uspostavi svoju misiju mimo volje Srbije, to će biti samo zbog toga što srpski lideri direktno ili indirektno sarađuju s njom. Srpski lideri bi bili iskreni i pošteni ako smatraju da stvarno moraju da prihvate sve što dolazi iz Brisela.
Ako srpski političari i srpska vlast pozivaju narod i građane da učestvuju u borbi za Kosovo, onda oni imaju i obavezu da im objasne šta su ciljevi te borbe i koja su sredstva koja će se koristiti.
Nije fer da srpski političari i dalje nastavljaju da vode borbu rečima, a na kraju da ceo rizik snose Srbi na Kosovu i Metohiji. Ako izaberu borbu, onda i srpski političari moraju da preuzmu odgovornost i rizik koji ide uz svaku borbu.
A ako se ulazi u borbu onda jedina šansa za uspeh jeste da se udari tamo gde je Evropska unija najranjivija tj. na teren međunarodnog prava i nadležnosti evropske misije, koja namerava da se smesti na Kosovu. Srbija bi trebalo što pre da pokrene tužbe protiv zemalja koje su priznale nezavisnost Kosova, i to ne samo pred Međunarodnim sudom u Hagu nego i pred nacionalnim sudovima – od Vašingtona do Berlina. Drugo, Srbija ne sme da prihvati ni trunku legalnosti evropske misije koja se uspostavlja na Kosovu. Srbija mora da nastavi da ima kontakte sa institucijama koje su postavljene u ime međunarodne zajednice kroz Savet bezbednosti, ali takođe da odlučno izbegava svaki kontakt s nelegalno postavljenim institucijama na Kosovu i Metohiji. Srbija bi, takođe, trebalo ozbiljno da razmisli o tome da premesti deo svojih institucija na teritoriju Kosova i Metohije. Ako vlada i parlament nemaju dovoljno hrabrosti da zasedaju u Mitrovici, onda bi barem delovi ministarstava trebalo da svoja sedišta prenesu u taj grad. Uz to, Srbija mora odlučno da nastupa u svakom kontaktu s predstavnicima EU, koji su, bar u skoroj budućnosti izgubili legitimitet da govore u ime međunarodnog prava ili morala.
Naravno, kao i svaka borba, i ova nosi rizike i odgovornost. Zbog toga se i plašim, jer nažalost, u našoj bližoj istoriji srpski lideri su pokazali da su alergični na ove pojmove.
Na kraju, ako Evropska unija uspe da izgradi i trunku legalnosti i legitimiteta u svemu što radi na Kosovu, to neće biti zbog sposobnosti, superiornih vrednosti ili ličnih veština njenih predstavnika nego još jednom će to biti rezultat nesposobnosti, neodgovornosti i lošeg vođstva srpskih lidera. Onda bi nam barem svima bilo logičnije, ako ne i bezbolnije, da gledamo kako građani Srbije ruše sopstvene gradove.
Obrad Kesić
[objavljeno: 23/02/2008]
.jpg)
