Izvor: Politika, 18.Jun.2010, 19:27 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Umro portugalski pisac Žoze Saramago
Kada mu je 1998. godine pripala Nobelova nagrada za književnost, izjavio je da nije morao da se odrekne komunističkih uverenja da bi je dobio
Žoze Saramago, jedan od najvećih pisaca Portugala i prvi pisac portugalskog jezika dobitnik Nobelove nagrade za književnost, preminuo je danas, u 87. godini, u svojoj kući na ostrvu Lansarote, jednom od španskih kanarskih ostrva. Prema saopštenju njegovog izdavača, zdravstveno stanje Saramaga pogoršalo se posle nedavne bolesti. >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika <<
Rođen je 16. novembra 1922. u mestu Aziljaga u siromašnoj seoskoj porodici. Napisao je više od četrdeset romana, novela, poema, hronika, drama, neprestano istražujući jezik, brišući granice između filozofije i života, preispitujući sopstvenu i javnu savest, izazivajući polemike i konfrontacije. Važilo je ono: „Kad Saramago govori, Portugal sluša”. Bio je metalski radnik, prevodilac, bavio se izdavaštvom, a jedno vreme bio je i komentator jednog lisabonskog dnevnog lista, da bi se tek 1976. godine konačno opredelio za profesiju pisca.
Neka od njegovih najpoznatijih dela, objavljenih i kod nas, su „Sedam sunaca i sedam meseca”, „Podignuto sa zemlje”, „Godina smrti Rikarda Reiša”, „Kameni splav”, „Povest opsade Lisabona”, Jevanđelje po Isusu Hristu”, „Esej o slepilu”, „Sva imena”.
Roman „Jevanđelje po Isusu Hristu” naišao je na žestoke osude Katoličke crkve zbog toga što je ocenjen kao „jeretičko tumačenje Hristovog života i stradanja”. Saramago je posle žestoke polemike napustio Portugal i otišao da živi u Španiju, izjavljujući da nije bio iznenađen.
„To su tipične reakcije crkve kada se dodirne doktrina koju oni smatraju nedodirljivom”, govorio je. Kada mu je 1998. godine pripala Nobelova nagrada za književnost, izjavio je da nije morao da se odrekne komunističkih uverenja da bi je dobio i zbog toga je pozdravio Švedsku akademiju.
„Da je papa Jovan Pavle Drugi bio u žiriju, sigurno ne bih dobio ništa”, našalio se tada, dodajući: „Od danas sam viđeniji i, naravno, znatno slušaniji, pa ću iskoristiti priliku da kažem mnoge stvari! Nobelova nagrada nije razlog da prestanem da govorim!”
Saramago je verovao da je čovek „osuđen na slobodu” i da je „sloboda njegovo neotuđivo, gordo prokletstvo; ona je manje privilegija, a više odgovornost”. A dok je, kao nobelovac, čitao svoj govor pred Švedskom akademijom u Stokholmu, pred očima su mu prolazili „likovi koje je stvorio, likovi prostih seljaka, primoranih da za sramotnu naknadu prodaju do poslednjeg daha svoju radnu snagu”. Ali, to su bili junaci, kako je govorio Saramago, s dovoljno poštenja i skromnosti da prepoznaju bez gorčine i frustracija svoje sopstvene granice...
Kod nas su, pored ostalih, dela Saramaga prevodili Jasmina Nešković i Dejan Stanković, a objavljivali ih „Paideja” i B92.
Prema rečima Jasmine Nešković, tematsko-motivski dela Saramaga veoma su različita. Radnja „Manastirskog letopisa” smeštena je u 18. vek, u vreme izgradnje monumentalnog manastira u Mifri, što je samo povod da se kazuje o žitijima svetih, o ljudskoj težnji ka nemogućem i ka savršenstvu.
Inače, italijanski reditelj Federiko Felini je ovaj roman opisao kao jedan od najinteresantnijih koje je ikada pročitao, kao delo raskošne imaginacije.
Priča „Godine smrti Rikarda Reiša” napisana je povodom pedeset godina od smrti Fernanda Pesoe, nastala iz Saramagove potrebe da polemiše s Reišovim stavom „mudar je onaj koji se zadovoljava prizorom sveta”.
„Kameni splav” povod ima u ulasku Portugala i Španije u Evropsku uniju, polazeći od pitanja u kojoj meri je Portugal deo Evrope. Umesto putovanja brodovima, Saramago u ovoj utopističkoj viziji predlaže putovanje celog Iberijskog poluostrva, otcepljenog od Evrope tektonskim poremećajima.
„Esej o slepilu”, prema rečima Jasmine Nešković, alegorija je sveta u kome prestaje da vlada razum…
U skladu sa svojim mišljenjem da „birajući sebe čovek bira sve ljude”, Saramago je 1999. godine osudio Severnoatlantsku alijansu zbog agresije na našu zemlju.
„Da je NATO bio u poziciji da primenjuje sadašnje nasilne poteze pre 25 godina, kada je svrgnuta fašistička diktatura u Portugalu, militantni savez bi sasvim sigurno intervenisao”, rekao je Saramago, sugerišući zaključak da bi takav vojni savez u datim okolnostima sasvim sigurno pomogao jednom fašističkom režimu. Inače, u Portugalu je fašistički režim pao 25. aprila 1974. godine.
Ipak, „u svetu bez oslonca, u svetu koji se ruši, Saramago je našao oslonac u velikom jeziku svoje male zemlje”.
Marina Vulićević
objavljeno: 19/06/2010
