Izvor: Politika, 25.Avg.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Umorni od odmora
Još sedam dana vanrednog stanja i svet se vraća u normalu: poslednjeg dana avgusta prestaje sezona godišnjih odmora. Ovog leta, ona je neuobičajeno bila fokusirana na odmore političara: još se analizira nag torzo Putina dok zabacuje udicu negde u Sibiru, 4.000 kilometara od Moskve, debatuje se o dve godišnjeodmorske sedmice Nikole Sarkozija koji se, iako je u kampanji Francuze pozivao da manje dangube a više rade, baškario ne negde u Provansi, nego u Americi, pored jednog jezera u Nju Hempširu. >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Buš je čak deset puta ove godine odlazio na svoj ranč u Teksasu, a, na kolektivni godišnji odmor u avgustu otišao je, uprkos svom haosu oko njega i – irački parlament.
Godišnji ritual odmora od rada, plaćen, dabome, civilizacijska je tekovina koja je, međutim, planetarno nejednako raspoređena. Globalizacija još nije ujednačila različite godišnjeodmorske navike, ali ima indicija da radi na tome. Zasad, najoštrija je podela na one koji rade da bi živeli i onih koji žive da bi radili. Analiza o tome ko je u kom taboru daje i poneke neočekivane rezultate.
Evropljani su u ovom pogledu najopušteniji, dok su na drugom polu ne Japanci, kao što bi se u prvi mah pomislilo, već – Amerikanci. Njihova ekonomija jeste svetski šampion produktivnosti, ali šampioni za to plaćaju i odgovarajuću cenu.
Amerika je jedina razvijena industrijska zemlja koja nije ozakonila minimalan plaćeni godišnji odmor. Svaki četvrti Amerikanac ne zna šta je to. Šta više, Amerikanci iz godine u godinu sve više rade, mereno ukupnim brojem radnih sati, pri čemu nacionalni prosek u ovoj kategoriji povećava sve duže ostajanje žena u kancelarijama.
Evropljani, dotle, sebi mogu da priušte svetsku titulu u nedeljama provedenim na plaćenom odmoru – u proseku 35,6 radnih dana. Ali, koliko to košta evropske ekonomije? Sa jedne strane, mnoge evropske zemlje su u produktivnosti dostigle, a neke i prestigle Ameriku, mereno vrednošću proizvedenih dobara po radnom satu. Sa druge pak strane, Amerikanci su Evropi značajno odmakli kad se izmeri vrednost proizvedenih dobara – na godišnjem nivou. Oni, međutim, u većini nisu imali vajde od dužeg rada: plodove porasta produktivnosti pobrali su uglavnom menadžerski ešaloni. Ako bi se, uz to, pravila i detaljnija kalkulacija američkog bruto nacionalnog proizvoda, i od njega oduzimao trošak kriminala, degradacije životne sredine, opadajuće socijalne sigurnosti, pokazalo bi se da više rada ne donosi veće blagostanje.
Harvardski profesor ekonomije Alberto Alesina ovim povodom konstatuje da su Evropljani srećniji i manje izloženi stresu i nesigurnosti, što poboljšava njihovo zdravlje i produžava im životni vek.
Treba se dakle zaposliti u Evropi, ponajbolje u Francuskoj u kojoj radna nedelja ima samo 35 sati – ako tamo ima posla. Stopa nezaposlenosti u Francuskoj je već godinama oko 10 odsto.
"Ja toliko zarađujem da mogu sebi da priuštim da se ubijem", ekstremna je varijanta američke radne etike, koja, opet, nije toliko (dobro)voljna, koliko iznuđena. Tamo je, naime, ekstremna i konkurencija za dobro plaćena radna mesta, visoki standard (kuća sa bazenom, nekoliko automobila u porodici, deca na prestižnim univerzitetima) zasnovan je uglavnom na pozajmljenom novcu, pa otuda prinuda da se ne ispadne iz trke. Odsustvo sa posla je u takvim okolnostima mnogo stresnije nego ostajanje: ankete pokazuju da je većina unapred zastrašena količinom posla koji će čekati posle povratka sa eventualnog odmora.
Jedan poznati ekonomista je svojevremeno konstatovao da (američki) kapitalizam počiva na dva stuba: pohlepi i strahu. Prvi je, dakle, u želji da se ima što više, a drugi u bojazni da se ostane bez svega.
Dok je u Americi prinuda da se radi bez odmora ekonomska, u Japanu je socijalna. Tamo godišnji odmor, doduše, jeste garantovan, ali crne ovce su svi oni koji se odvaže da van posla provedu više od sedam dana.
Zanimljivi su u ovom pogledu i podaci iz najnovijeg istraživanja Evropske fondacije za unapređenje životnih i radnih uslova, sprovedenog za račun EU. Ono ukazuje na upadljive razlike između starih i novih članova Unije: najduže se radi u Estoniji, Letoniji, Mađarskoj, Poljskoj i Rumuniji. Estonci na poslu godišnje provode čak 304 sata više od Francuza. Čini se međutim, da globalizacija polako čini svoje: Šveđani, na primer, iako ne smanjuju broj neradnih dana, počinju da ih preraspoređuju.
Mi smo, sa 25 zvaničnih godišnjeodmorskih dana izvan svih ekstrema. Druga je, naravno, tema koliko ne radimo kad zvanično radimo. I koliko ćemo, 1. septembra, biti umorni od odmora.
[objavljeno: ]
