Izvor: Politika, 13.Okt.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Uljez sa hladnim očima
Došlo je proleće, zatim i leto, a oni su dolazili sve ređe, ponekad ih danima nije bilo. Derek je nabavio motor.
Sada, kad god bi čula za neku provalu, razbojništvo ili silovanje, ma gde da se desilo, krivila je njih, ali je mislila da je nepravedna. Ne mogu oni za sve biti krivi! U međuvremenu, čeznula je da odu. U njoj je kao kvasac rasla potreba da započne novi život. želela je da završi s ovom nesrećnom kućom i mislima koje su išle uz nju.
Ali, oni su ipak >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << dolazili, ponekad. Kao da nisu dugo odsustvovali, ne rekavši ništa o tome gde su bili, ušetali bi u dnevnu sobu, i smestili se oko TV-a, četvorica ili petorica njih, ponekad čak i desetorica ili jedanaestorica. Nisu više pustošili frižider - sada je unutra bilo veoma malo toga. Donosili su enormne količine raznoraznih prehrambenih proizvoda koji su poticali iz desetine zemalja. Pice i kiš; kinesku i indijsku hranu, pita-hleb punjen salatom, tortilje, samoze, čili kon karn, pite i paste i sendviče. Bili su konvencionalni i zadrti Englezi, zar ne? Ne bi pojeli ništa osim onoga što su njihovi roditelji već isprobali! Izgleda da im nije bilo važno šta jedu, pod uslovom da toga ima mnogo i mogli su da prosipaju mrve i korice i kutije unaokolo, i ništa nisu morali da spremaju.
Ona je spremala za njima i mislila - neću još dugo.
Sela bi sama za veliki sto dok su oni leškarili s druge strane niskog zida, a zvuci s televizora činili protiv-struju njihovim snažnim, bučnim, srditim glasovima - glasovima otuđenog, neprijateljskog, ignorantskog plemena.
Širina stola ju je smirivala. Kada su ga kupili kao odbačeni mesarski sto, imao je rapavu, na mnogo mesta zasečenu površinu, ali su je izravnali stolarskim rendom i na tom stadijumu svog postojanja pokazivao je čistu, kremastu belinu novog sloja drveta. Ona i Dejvid su ga lakirali. Od tada, hiljade ruku, prstiju, rukava, golih podlaktica leti, obraza dece kojima je glava pala napred jer su zaspali u krilu nekom od odraslih, debeljuškastih stopala malih teturavaca koje su podizali da tuda hodaju dok svi aplaudiraju, sve to, dvadesetogodišnje glačanje i milovanje, dalo je širokoj ploči - bila je sva od jednog komada, odsečenog davnih dana s nekog gigantskog hrasta - svetlucavu svilastu površinu, tako glatku da su prsti klizili po njoj. Ispod ove kože ležali su uronjeni čvorovi i pršljenovi, njihov raspored joj je bio dobro poznat. Mada, bilo je ožiljaka po površini. Ovde se video smeđi polukrug gde je Doroti spustila previše vruć tiganj pa ga, ljuta na sebe, naglo podigla. Tamo je bio vijugavi crni otok, ali Harijet nije mogla da se seti šta ga je napravilo. Ako biste sto gledali iz određenog ugla, imao je polja prekrivena sićušnim jamicama ili udubljenjima, gde su postavljali metalne podmetače da dragocenu površinu sačuvaju od toplote posuda.
Kad bi se nagnula napred, mogla je da u svetlucanju vidi svoj odraz - mutno, ali dovoljno da se nagne ponovo nazad, izvan vidokruga. Izgledala je kao i Dejvid - staro. Niko ne bi rekao da ima četrdeset dve. Ali, nije to bilo obično starenje kad kosa sedi, koža postaje umorna: nevidljiva supstanca izlučivala se iz nje; oticao je iz nje neki sastojak koji su svi uzimali zdravo za gotovo, koji je bio nalik na sloj masti, ali nije bio stvaran.
Naslanjajući se nazad odakle nije mogla da vidi svoj nejasni lik, zamišljala je kako je, nekada, ovaj sto postavljan za gozbe i uživanja, za - porodični život. Ponovo je zamišljala scene od pre dvadeset, petnaest, dvanaest, deset godina, faze kroz koje je prošla paluba Lovatovih, prvo Dejvid i ona, hrabre naivčine, s njegovim roditeljima, i Doroti, i njenim sestrama... onda su došle bebe i postale mala deca, nove bebe... dvadeset ljudi, trideset, guralo se oko ove sjajne površine i ogledalo se u njoj, dodavali su druge stolove na krajeve, proširivali ovaj daskama postavljenim na nogare... videla je kako se ovaj sto produžava, i proširuje, i lica kako se okupljaju oko njega, uvek nasmejana lica, jer u ovom snu nisu primali na stan kritiku ili nesklad. I bebe... deca... čula je smeh male dece, njihove glasove, a onda široki sjaj stola kao da je potamneo, i pojavio se Ben, uljez, uništitelj. Oprezno je okrenula glavu, plašeći se da kod njega ne nadraži čula za koja je bila sigurna da ih poseduje, i videla ga tamo, u njegovoj stolici. Sedeo je odvojen od ostalih, uvek odvojen; i, kao i uvek, oči su mu počivale na licima drugih, promatrao je. Hladne oči? Uvek je mislila da su hladne; ali šta su videle? Zanete mislima? Čovek bi mogao poverovati da on razmišlja, prima podatke iz onoga što vidi i slaže ih - ali po unutrašnjim obrascima o kojima ona ili bilo ko drugi nisu mogli ni da nagađaju. U poređenju s grubim i neotesanim mladićima, on je bio zrelo biće. Dovršeno. Kompletno. Osećala je da gleda, kroz njega, u rasu koja je svoj vrhunac dostigla hiljadama i hiljadama godina pre čovečanstva, šta god to značilo, i uzela ovaj oblik. Da li su Benovi ljudi živeli u pećinama pod zemljom dok im se ledeno doba formiralo nad glavom, jeli ribu iz crnih podzemnih reka, ili se iskradali na površinu, u britki sneg da namame u zamku nekog medveda, ili pticu - ili čak ljude, njene (Harijetine) pretke? Da li su ti ljudi silovali žene očeva ljudske rase? I tako pravili nove rase, koje su napredovale i nestajale, ali su možda ostavile svoje seme u ljudskoj matrici, tu i tamo, da se pojave ponovo, kao što se Ben pojavio? (I možda su Benovi geni već bili u nekom fetusu koji se upravo bori da dođe na svet?)
Da li je osećao njene oči na sebi, kao što bi ih čovek osetio? Ponekad bi je pogledao dok ga je posmatrala - ne često, ali dešavalo se da mu oči sretnu njene. Unela bi tada u svoj pogled ove spekulacije, ove sumnje, svoju potrebu, svoju žudnju da zna više o njemu - koga je, na kraju krajeva, ona rodila, nosila osam meseci, iako ju je to umalo ubilo - ali on nije osećao pitanja koja je postavljala. Ravnodušno, ležerno, ponovo bi odvratio pogled, i oči bi mu prešle na lica njegovih ortaka, njegovih sledbenika.
I videle - šta?
Da li se ikada do sada sećao da ga je ona - njegova majka, ali šta je to njemu značilo? - našla na onom mestu, i dovela ga kući? Našla ga kad je bio bedna kreatura, polu-mrtva u ludačkoj košulji? Da li je znao da se, zato što ga je dovela, ova kuća ispraznila, i svi su otišli nekud, osta-vili nju samu?
U krug i u krug i u krug - da sam ga ostavila da umre, onda bismo svi mi, tako mnogo ljudi, bili srećni, ali nisam mogla, te stoga...
I šta će sada biti s Benom? Već je znao za polusrušene zgrade, pećine i šupljine i skloništa u velikim gradovima gde su živeli ljudi koji nisu sebi nalazili mesta u običnim domovima i kućama - morao je za to znati, jer gde bi inače mogao biti tokom onih perioda od po nekoliko dana, ili nedelja, kad nije dolazio kući. Uskoro, ako je dovoljno često bio deo velikih gužvi, deo onog elementa društva koji zabavu traži u neredima, uličnim tučama, on i njegovi drugovi biće poznati policiji. On nije bio neko koga bi lako mogli prevideti... opet, zašto je to govorila? Niko od nadležnih nije zapažao Bena od kako se rodio... Kad ga je ona videla na televiziji u onoj gužvi, nosio je jaknu s podignutom kragnom, i šal, i ličio je na nečijeg mlađeg brata, možda Derekovog. Izgledao je kao ugojeni školarac. Da li je obukao tu odeću da bi se prerušio? Da li je to značilo da zna kako izgleda? Kako je video sebe?
Da li će ljudi uvek odbijati da ga vide, da prepoznaju šta je on?
To ne bi bio, ne bi mogao biti, neko od nadležnih, ko bi onda morao da preuzme odgovornost. Nijedan učitelj, ili lekar, ili specijalista ne bi bio u stanju da kaže: "Evo šta je on". Niti bi to mogao neki policajac, ili policijski lekar, ili socijalni radnik. Ali, pretpostavimo da jednog dana ne-ko ko je amater u proučavanju čoveka, možda neki antro-polog neobičnog soja, zaista vidi Bena, na primer kako stoji na ulici sa svojim ortacima, ili u policijskom dvo-rištu, i prizna istinu. Prizna kuriozitet... šta onda? Da li bi Ben mogao, čak i tada, završiti kao žrtva nauke? Šta bi oni radili s njim? Rasporili ga? Ispitivali one njegove kosti nalik na toljage, one oči, i otkrili zašto mu je govor tako grub i nespretan?
Ako se ovo ne bi desilo - a njeno dosadašnje iskustvo s njim govorilo je da je to malo verovatno - onda su njene prognoze za njega bile još gore. Banda će nastaviti da se izdržava krađom, i pre ili kasnije biće uhvaćeni. Ben, takođe. U rukama policije, on će se opirati, i urlati, gaziti, i vrištati, van sebe od besa, i oni će ga drogirati, jer će na to biti primorani, i ubrzo će biti onakav kakav je bio kad ga je ona našla, na samrti, nalik na xinovskog puža-go-laća, slabog i mlitavog, u platnenom pokrovu.
Ili bi možda mogao izbeći da bude uhvaćen? Da li je bio dovoljno pametan? Ovi njegovi ortaci, njegova banda, svakako nisu, odaje ih uzbuđenje, zanos.
Harijet je sedela u tišini, zvuci televizije i njihovi glasovi dopirali su kroz susedna vrata. Ponekad bi brzo pogledala Bena, a onda na drugu stranu, i pitala se koliko brzo će svi jednostavno otići, možda i ne znajući da se neće vratiti. Ona će sedeti tu, kraj tihog, nežnog sjaja jezera na koje je ličio sto i čekati da se vrate, ali se oni neće vratiti.
A zašto bi i ostali u ovoj zemlji? Lako bi mogli otići i izgubiti se u toliko ogromnih gradova sveta, tamo se prik-ljučiti podzemlju, dovijati se nekako. Možda će vrlo uskoro, u novoj kući, u kojoj će živeti (sama) s Dejvidom, gledati televizor, i tamo, na snimku, u vestima iz Berlina, Madrida, Los Anđelesa, Buenos Ajresa, videće Bena, kako stoji, ponešto izdvojen iz gužve, zuri u kameru svojim goblinskim očima, ili gleda lica u masi u potrazi za još nekim pripadnikom sopstvene vrste.
Prevela s engleskog Tanja Slavnić
[objavljeno: ]
