Izvor: Press, 04.Dec.2010, 23:06 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Udario Bugarin na - Bugarina
U ovoj planinskoj kasabi na jugoistoku Srbije prošle subote protestovala je tek šačica nacionalista kojima ostali meštani bugarske nacionalnosti poručuju: Nismo obespravljeni, Srbija je naša zemlja i imamo samo dva problema - nezaposlenost i siromaštvo
Ni manje varošice, ni više uzavrelih političkih strasti. Jedva 10.000 duša po popisu iz 2002. godine, danas ni polovina od tog broja sa stalnim prebivalištem u siromašnoj planinskoj kasabi, >> Pročitaj celu vest na sajtu Press << podeljeni u dva suprotstavljena tabora: Bugari i Bugari.Zvuči paradoksalno, ali upravo tako stoje stvari od prošle subote, 27. novembra, kada su članovi Demokratskog saveza Bugara (DSB) iz Bosilegrada, predstavljajući se kao pripadnici ugnjetene i obespravljene nacionalne manjine, obeležavali „devedeset godina srpske tiranije". Obeležavanju godišnjice, odnosno dana kada je Nejskim sporazumom iz 1919. godine Bosilegrad pripojen Srbiji, prisustvovao je i manji deo pristalica desničarske partije ATAKA iz Bugarske - većinu, koja je bila u devet autobusa na granici, zaustavila je srpska policija. Prerastanje toga u međudržavni incident ostavilo je po strani pitanje da li su Bugari u Srbiji obespravljeni. Tim povodom su se reporteri Pressa nedelje zaputili u ovaj grad na jugoistoku Srbije.
Miting i kontramiting
Pandan protestu DSB-a nije bio promil Srba koji živi u ovom pograničnom gradu, već isto Bugari - oni Bosilegrađani koji kažu da se ne osećaju nimalo obespravljeno.
- Verovatno su zaboravili da vam pomenu da ih na mitingu nije bilo više od stotinak, a da je većinu činilo članstvo partije ATAKA, da su tog istog dana Bugari iz Bosilegrada organizovali kontramiting noseći srpske zastave, ali su nas policajci zaustavili pred centrom grada da ne bi došlo do sukoba - podviknu Vlatko Stojnev, bivši policajac isprovociran tvrdnjama sunarodnika o decenijskoj „torturi i ropstvu" kojem je njihova zajednica izložena.
- Verovatno su prećutali i da većina nas svim srcem doživljava Srbiju kao svoju državu, iako nismo ništa manji Bugari od njih, samo se ne osećamo „obespravljeno" kao oni, jer jednostavno to nismo, niti smo plaćeni za to. Ja sam ratovao za ovu državu na Kosovu, ali se zbog toga ne osećam manje Bugarinom, niti me iko na to tera!
Stojnev kaže da tvrdnje DSB-a o ugroženosti Bugara u Srbiji ne stoje. U Bosilegradu je, inače, godinama na vlasti Demokratska stranka Srbije, dok DSB ima dva od 30 odbornika, koliko ih ima lokalna skupština.
- Kažu da nemamo prava da se školujemo na svom jeziku, da smo marginalizovani u strukturama vlasti, da nam se brani veroispovedanje u našim bogomoljama i još sijaset gluposti. Pa ako je predsednik opštine Bugarin, ako su komandir policije i skoro ceo policijski kadar Bugari, ako u školama roditelji mogu da se izjasne hoće li im deca učiti na bugarskom ili srpskom jeziku - ne vidim po čemu smo to obespravljeni. Evo, primera radi, trenutno samo petnaestoro dece uči na bugarskom, dok su se roditelji ostalih izjasnili za srpski jezik. Govore o asimilaciji, a za sve ove godine niko živi mene nije terao ni da pomislim da se odreknem nacionalnog identiteta, a kamoli da je vršio konkretan pritisak - pobraja Stojnev, osvrćući se na kraju i na pitanje crkve koje DSB potencira.
- Ja odlazim u srpsku crkvu, kao i najveći broj ovdašnjih Bugara. To je jednako pravoslavna crkva, dom božji i nemam s tim nikakav problem - tvrdi, što potvrđuje i brat mu Dimitar, naglašavajući da je jedini realan problem u Bosilegradu siromaštvo i nezaposlenost - 85 odsto stanovnika ne radi.
I Zvezda i Levski
- Rovare protiv Srbije, ali im se ne gade plate koje dobijaju od te iste Srbije radeći u njenim institucijama - nadovezuje se gost bircuza u kojem smo „odseli", čuvši o čemu razgovaramo. Upućuje nas da odemo do kuće Dimitra Dimitrova, visokog funkcionera DSB-a, „kolovođe svega", kako kaže.
- Idite i pogledajte koliko je obespravljen, dok mu snaja i jedan sin rade u opštini, a drugi u prosveti. Manipulišu decom. Umesto da im ponude neku perspektivu i bolje sutra, oni ih pune zlom krvlju prema državi čiji su stanovnici - veli, upoznajući nas sa Ankom Dojčinovom, sestrom od strica pomenutog Dimitrova, koja, za razliku od njega, stoji s druge strane „barikade".
- Mojim venama teče bugarska krv, čista koliko i njegova, ali se ja nikad nisam osetila ugroženom zbog toga. Sve što imaju stekli su od Srbije i u Srbiji, a opet im nešto ne valja! Sramota je to što rade, i napišite da je to tek šačica ljudi, njih nekolicina, bukvalno! Bosilegrađani nisu takvi! Jesmo Bugari, i ponosni smo zbog toga, ali Srbija je naša domovina, a to što je bilo pre 90 godina, ma... - ljutnu se ova dobroćudna žena, besno odmahnuvši rukom.
Tabanamo ka kući Dimitra Dimitrova, razgovarajući sa dečkićem iz mešovitog braka, koji nas vodi mračnim i dotrajalim uličicama ovog zapećka Srbije.
- Otac mi je Srbin, a majka Bugarka. Navijam i za Zvezdu i za Levski, govorim oba jezika, idem u našu, srpsku crkvu, i nemam problema sa identitetom. Pokušavaju nas mlade da uvuku u čitavu tu priču, dumajući (pričajući) o teroru Srbije, a u prostorijama DSB-a visi mapa velike Bugarske i slike bugarskih komita. Evo, to je ta kuća, pa prosudite sami.
Rastajemo se na početku sokaka koji vodi uzbrdo, do kuće koja više liči na spomen-dom, negoli na porodičnu kuću.
Na tremu okačena zastava Bugarske, preko zida ispisano VMRO, a na fasadi pokačene slike „zaslužnih" - u pročelju Vlado Černozemski, ubica kralja Aleksandra Karađorđevića.
