Izvor: Politika, 11.Apr.2008, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ubistvo u Topčiderskoj kasarni
U zgradi koja je neposredno povezana sa lavirintom, pred čijim su izlazom poginuli vojnici, nalazi se neprocenjivo bogatstvo. Čudno je što nijedan domaći novinar nije došao na ideju da istražuje i u tom pravcu. Svi su se zanimali za druge stvari
Na kraju Civilna stručna komisija dolazi do dva zaključka. Prvi je da se sled događaja više ne može tačno rekonstruisati, jer je vojska nepažnjom ili namerno uništila tragove Drugo, sigurno je, doduše, da su stražari pucali, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << ali je nemoguće da su se uzajamno gađali i pogodili: ubijeni su od jednog ili više nepoznatih lica. Nije više moglo sa sigurnošću da se utvrdi gde je ko stajao u trenutku incidenta, jer tragovi nisu fotografisani, nisu ni tačno utvrđeni overenim zapisnikom, a čaure su pokupljene neobazrivo. Kamera, koja je trebalo da bude usmerena na mesto gde se sve zbilo, nije zabeležila ništa. Kako to? Postoje tri mogućnosti: ili se sve događalo izvan njenog dometa, ili je bila isključena, ili je neko obrisao traku.
Novinarima ne dozvoljavaju da prisustvuju istrazi na licu mesta, ali oni kroz žbunje, sa odstojanja od dvadesetak metara, fotografišu rad komisije. To znači da je sa mesta odakle snimaju lako moglo i da se puca.
Miha se pita da li je pucano kroz žbunje? Jedan od momaka je, doduše, pred smrt još šapnuo: „Iznutra!” Kako se to slaže sa pretpostavkom da je neko pucao „spolja”? Ni to nije isključeno. Možda je hteo da kaže da je „iznutra” nešto dolazilo ili neko odande izašao, što je bilo uzrok svemu, nije sigurno da je tvrdio da je napadač došao „iznutra”. Ali, do đavola, ko bi i zašto ubijao gardiste?
Vrhovni savet odbrane je smenio i penzionisao komandanta garde, pukovnika. To je neobično, taj savet se obično bavi samo unapređenjem i smenjivanjem generala, ali valjda je odlučeno da je funkcija komandanta garde ipak nešto posebno. Međutim, Vrhovni savet odbrane istovremeno odlučuje i da se onaj vodnik koji je u to vreme bio komandir straže, pa je zbog toga prvi video, dodirnuo i pokrenuo leševe, premesti u provinciju. To je nečuveno. Zašto se najviša vojna vlast u zemlji uopšte bavi jednim podoficirom? Gde je nestao taj čovek? Ko je podneo predlog za takve personalne promene? Miha je uveren da je nekakva neodređena grupa u vojsci dovoljno jaka da odbije poslušnost trojici predsednika: Državne zajednice Srbija i Crna Gora, i da to se prosto prihvatilo kao neminovnost.
Detektiv Miha poznaje direktorku Istorijskog muzeja, često je razgovarao s njom, kao ekspertom za umetnička dela. Ona je pored ostalog odgovorna i za darove koje je Tito dobijao iz celog sveta, a među njima su mnogobrojna jedinstvena remek-dela. Ta žena potvrđuje ono što je Miha već naslutio: komandant garde nadležan je za sve što se nalazi i čini na terenu bivše Titove rezidencije. Pre kratkog vremena muzej je za tematsku izložbu hteo privremeno da uzme neke objekte iz ovalne vile, iz koje se inače može prići i podzemnim bunkerima. Komandant nije dozvolio. Na taj način je, međutim, postalo jasno da on ima pristup svemu što se tu nalazi.
Miha sve to povezuje sa aluzijom o krađi umetničkog dela. Svake godine se iz dobro čuvanih, slavnih muzeja širom sveta ukrade više od 10.000 eksponata. Promet njima procenjuje se na preko osam milijardi dolara. U zgradi koja je neposredno povezana sa lavirintom, pred čijim su izlazom poginuli vojnici, nalazi se neprocenjivo bogatstvo. Čudno je što nijedan domaći novinar nije došao na ideju da istražuje i u tom pravcu. Svi su se zanimali za druge stvari.
Na pitanje jednog reportera zašto je sin komandanta kao civil bio nadležan za održavanje i sprovođenje video-nadzora, da li je to uopšte dozvoljeno, pukovnik hladnokrvno odgovara da momka nigde drugde nisu hteli da zaposle. Pošto je dao prvu izjavu, i pre nego što se neko setio da mu uzme parafinsku rukavicu, sinčić je sa svojom prijateljicom otputovao na odmor u Egipat. Znatno kasnije se ispostavilo da je imao kriminalni dosije pre nego što je zaposlen u gardi na odgovornom mestu.
Oficir koji je komandant garde u trenutku kada dolazi do smrti dvojice gardista bio je potpukovnik i obaveštajni oficir garde s proleća 2001. godine, kada je Slobodan Milošević uhapšen u ovalnoj vili. On je tada pokušao da se suprotstavi odluci vlade. Bilo bi logično da su ga tada premestili, penzionisali ili čak optužili zbog pokušaja otpora vlastima. Umesto toga je u tišini unapređen. Penzionisan je tek posle incidenta u kojem su poginula dvojica njegovih gardista.
Vrhovni savet odbrane ostavio je da raport Vojne komisije ravnopravno opstane pored nalaza eksperata koji su bili pozvani da ga preispitaju, iako je taj najviši i najstručniji sastav jasno utvrdio da je neodrživa teza da je jedan vojnik ubio drugoga pa sebe, a na tome se zasnivala optužba vojnog tužioca. U međuvremenu, vojno pravosuđe je ukinuto. Posle toga se raspala i državna zajednica, a time i njen Vrhovni savet odbrane. Slučaj ubijenih gardista prešao je u nadležnost okružnog suda u Beogradu i sve je vraćeno na početak. Detektiv je slutio da ništa novo ne može da se očekuje, jer su svi relevantni dokazi ili uništeni ili nestali.
Nešto tu nije bilo u redu. Ko god ili štagod bi izlazilo iz objekta sigurno je bio ili bilo u pratnji oficira sa visokim činom. Taj je prosto mogao da se izdere na stražare. Miha bi učinio baš tako. Vika uvek pali. Dvojica gardista bi se sledila u stavu mirno. Dva seoska momka se sigurno ne bi bunila protiv nečega što ne razumeju, ali što naređuje neko sa nekoliko zlatnih čvaraka na ramenu.
Hajde, samo s mirom, pomislio je Miha. Šta se dogodilo? Gorana su ubili sa dva metka. Refiku sa pseudonimom „mali Muk” prerezali su grlo. Arijel s njim želi da razgovara o novom slučaju. Kakve veze s tim imaju jadni gardisti?
(Iz „Staljinove sablje", špijunsko-kriminalističkog trilera, „Stubovi kulture", 2008.)
Ivan Ivanji
[objavljeno: 12/04/2008]
