Izvor: Politika, 06.Mar.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
UPOTREBA „ELIPTONA”
Ako se pitanje Kosova pretvori u takmičenje u hrabrosti, a previdi samoodrživost projekta odbrane Kosova i Srba na Kosovu, množiće se ona vrsta akcija koje kratko traju i ne vode nas nikuda
Borba stranačkih elita za vlast može se voditi od danas do sutra, a u slučaju Srbije od jutra do povečerja, ali borba za bolji život i očuvanje identiteta zemlje stvar je dugoročnog planiranja i ozbiljnog rada institucija.
Đavo je ovde odneo šalu kad nam se i sveštenstvo >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << posvađalo oko pristupa kosovskom pitanju, pa kad su u svađi Amfilohije i Artemije, kako ne bi bili Tadić i Koštunica.
Duhovni i svetovni pastiri različito tumače potrebe srpskog naroda i države. Cilj im je, barem po proklamacijama, isti, ali su im viđenja sredstava za ostvarenje ciljeva sasvim različita, te dok jedni misle da je politika izolacionizma, uz podršku istočnog prijatelja, pravi način da odbranimo srpstvo i Kosovo, drugi imaju širi pogled, opisan već pomalo otrcanim sloganom: „I Kosovo i Evropa.”
Obe opcije imaju svoje ekstremne zagovornike. Najdalje je, ovih dana, u radikalnoj odbrani srpskog Kosova, otišao Marko Jakšić, čovek s titulom „predsednika srpskih opština na Kosovu”, ma šta to značilo, koji se založio da nabavimo od Rusa najmodernije naoružanje.
Kao da Jakšić sumnja u efikasnost borbe pravnim sredstvima, što je, koliko znamo, osnov Akcionog plana. Rekao bih da je Jakšić u pravu. Gubitak Kosova je posledica izgubljenog rata. Ali, ako gospodin ispoljava defetizam oko borbe preporučenim sredstvima, morao bi srpskoj javnosti i, posebno onim Srbima čiji je sveopšti opštinski predsednik, da objasni šta bi mi radili s tim oružjem i kako bi neki novi rat unapredio našu stvar.
Srpska vera u oružje ponekad je komična. Kad je ono u jeku rata u Bosni Vladimir Žirinovski tuđom krvlju plaćao porast stranačkog rejtinga, obećao nam je, na jednoj od turneja, nekakvo tajno rusko oružje, nazvano „elipton”, koje nepogrešivo tamani neprijatelja, pa se posle ispostavilo da je razvoj te vrste naoružanja trebalo da preuzme neki šabački plastičar koji je razvio tehniku izrade noša koje sviraju kad dete obavi nuždu.
Ali, recimo da je ovo samo komična epizoda u tragičnoj stvari. I recimo da ja precenjujem značaj Jakšićeve izjave. Ali, Jakšić po Jakšić, rezolucija po rezolucija, kriza vlade po kriza vlade, svađa po svađa... eto nama „eliptona”, sinonima za beznađe, neracionalnost i glupost. Kao da je srpska borba za Kosovo izgubljena i pre nego što je počela. Kao da Kosovo postaje tek okvir za stranačke borbe oko prevlasti i kao da će se množiti zloupotrebe ove teme.
Ako se pitanje Kosova pretvori u takmičenje u hrabrosti, a previdi samoodrživost projekta odbrane Kosova i Srba na Kosovu, množiće se ona vrsta akcija koje kratko traju i ne vode nas nikuda. Kao što je bila ova poslednja oko preuzimanja železničkog saobraćaja, ili ona prva, s miniranjem graničnih prelaza.
Ozbiljna je samo ona politika koja je pragmatična. Ovih dana znatna pažnja posvećena je jednoj izjavi Dragana Markovića, zvanog Palma, s čijim je narodnjačkim ponašanjem i stavovima, beogradski „krug dvojke” terao sprdnju. Dotični je izjavio da samo ekonomski jaka Srbija može da odbrani Kosovo i usprotivio se svakom obliku izolacionizma. Rekao bih da Marković zna o čemu govori. On upravlja jednom opštinom koja ima neke svoje razvojne i investicione planove i iz njega je progovorio preduzetni duh koji bi pare rađe trošio na nova radna mesta nego na „elipton”.
Neostvariv je bilo koji nacionalni cilj ukoliko srpski političari Srbiju stave u karantin, utoliko pre što takva pozicija ukida svaku aktivnu i pametnu politiku u vezi sa formalnim očuvanjem Kosova u okvirima državne zajednice, niti to povećava bezbednost, materijalnu i socijalnu sigurnost Srba na Kosovu.
Glavni urednik nedeljnika „Vreme”
Dragoljub Žarković
[objavljeno: 07/03/2008]
