Izvor: Politika, 01.Mar.2013, 23:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
U začaranom krugu jurenja gubitka
Roditelji se iznenade kad otkriju da im je dete postalo zavisnik i kockar
Čovek je homo ludens, on ima potrebu za igrom, pa i za kockom. Nije rešenje problema u zabrani kockarnica, jer bi one samo prešle u ilegalu, društvo bi se odreklo značajnog izvora prihoda, a pri tome država ne bi mogla tu ilegalu da kontroliše niti da štiti igrače.
U ovom trenutku veoma je teško kontrolisati onlajn kockanje, koje je u ekspanziji. Već sad u svetu ima mnogo onlajn >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << kladionica i kazina, a biće ih sve više i kod nas, pogotovo kad generacije sadašnjih tinejdžera budu nekoliko godina starije. Njima je internet veoma blizak i neki od njih će se rado uključiti u onlajn klađenje. Modaliteti kocke i klađenja će se promeniti. Priča o kazinima će otići u drugi plan, a razviće se kockanje u „virtuelnom prostoru”, koji je mnogo izazovniji, a teže ga je kontrolisati.
Današnja omladina je veoma zainteresovana za klađenja i kockarnice, a ogroman je problem što ih često u „svet kocke” uvode njihovi roditelji. Ja bih tu zainteresovanost doveo u vezu sa savremenim načinom života, a pre svega sa odnosima u porodici. Uloga današnje porodice se svodi na obezbeđivanje materijalnih potreba članova porodice (krov nad glavom, hrana, novac…), odnosno roditelji po ceo dan jure za parama i nemaju dovoljno kontakta s decom, pa samim tim ni uvida u njihovo odrastanje. I onda se jednog dana iznenade kad otkriju da im je dete postalo zavisnik i kockar, a da oni moraju da dižu kredite i prodaju stanove da vrate njegove dugove.
Naši ljudi najčešće nemaju ideju da je kocka bolest, već je smatraju porokom ili „bezobrazlukom osobe koja misli samo na sebe”. Zato pokušavaju da problem u porodici reše zabranama ili kaznama. A bolest je veoma opasna, čak i sa pokušajima samoubistva u takozvanoj četvrtoj fazi. Naime, prva faza je „pobednička”, koja obično traje nekoliko godina. Druga faza je – gubitnička, kada dođe do nekog većeg gubitka i kad kockar svakog narednog dana ide da vrati ono što je izgubio – „jurenje gubitka”. Na taj način zavisnik upada u „začarani krug”, a gubitak je sve veći. Ta gubitnička faza prelazi u fazu očajanja, kada kockar pribegava prevarama i krađama, prvo od porodice, posle i na druge načine. I na kraju se ulazi u fazu beznađa, kada ne vide izlaz iz problema, pa su spremni i na krajnju soluciju, to jest da dignu ruku na sebe. Po svetskim statistikama i do 20, 30 odsto klinički lečenih zavisnika od kocke pokušalo je samoubistvo.
Kod nas u Dnevnu bolnicu za bolesti zavisnosti IMZ uglavnom i dolaze mladi zavisnici, do 30 godina. Ako se zna da je za razvoj bolesti potrebno u proseku osam godina, onda je lako doći do zaključka kad se s kockom počinje. Ovde u Institutu za mentalno zdravlje tretman traje tri meseca, svakim radnim danom od 9 do 13 časova, uz prisustvo svih članova porodice. Radi se na svim aspektima porodičnog funkcionisanja. Terapija traži izvesne napore i prilagođavanja, ali budući da se radi o mladim ljudima, članovi porodice su spremni na „žrtvu”, jer je to ulaganje u budućnost njihovog deteta.
Inače, osnovni modalitet lečenja patoloških kockara jeste porodična terapija. Cela porodica se uključuje u taj proces, odnosno ako je zavisnik od kocke 25-godišnji mladić, moraju u lečenje aktivno da budu uključeni i roditelji. Oni vrlo često pitaju zašto, s obzirom na to da samo „njihovo dete ima problem”, previđajući da taj mladić najverovatnije ne bi ni postao patološki kockar da su se oni ponašali drugačije. Zato se i oni leče, ne medicinski nego psihoterapijski, menjajući način razmišljanja, sistem vrednosti, komunikaciju i odnose u porodici. Sve to treba promeniti da bi porodica postala funkcionalna.
Po broju zavisnika od kocke mislim da smo u proseku zemalja u okruženju. Naš problem je, međutim, u neskladu između broja patoloških kockara i onih koji se bave lečenjem ove bolesti. Mi u Srbiji imamo veoma malo psihijatara koji se bave bolestima zavisnosti, a na prste jedne ili dve ruke mogu se nabrojati oni koji rade kocku. Uzmimo samo primer Hrvatske, koja nam je i geografski i kulturološki bliska, a ima preko stotinu profesionalaca koji se bave ovom bolešću. Krucijalna stavka bez koje nije moguće rešiti ovaj socio-medicinski problem jeste definisanje nacionalne strategije, odnosno sistemskog pristupa problemima povezanim sa kockanjem na nivou cele zemlje.
Psihijatar, šef Dnevne bolnice za bolesti zavisnosti Instituta za mentalno zdravlje, Beograd
Ivica Mladenović
objavljeno: 02.03.2013.
