Izvor: Politika, 28.Avg.2013, 16:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
U veprovom srcu
Možda upravo u tom mentalitetu leži koren široko prihvaćenog razmišljanja da stranci (tako se u Srbiji nazivaju strani investitori) kod nas dolaze da bi profit zaradili „na našoj grbači“
Verovatno da je u sjajnom romanu Draga Kekanovića „Veprovo srce“ najupečatljiviji lik Mitra Trlajića. Njegovo je određenje: „Nešto bezimeno, bez stručne kvalifikacije, ali što se nasljeđuje, valjda kroz vjekove borbe za preživljavanje. U okolnostima koje vam nimalo nisu >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << sklone. Tako da se tu, a kasniji događaji mi daju za pravo, radilo, u stvari, o urođenom oprezu i onoj preteranoj podozrivosti prema svemu i svakome. Ali ne mislim sada na onu zdravu sumnjičavost i neophodni cinizam u datim okolnostima, kako se to kaže, zar ne. Jer je zaista malo vjerojatno da su nam preci bili skeptici ili cinici; da su to bili, drukčije bi onda prošli kroz tolike vijekove i historijske datosti. A i nama bi nešto od toga ostavili u nasleđe. Bilo bi nam dato, htjeli mi to ili ne htjeli. Već mislim baš na pretjeranu sumnjičavost i krajnji, patološki oprez koji ti u svakom času došaptava upozorenje da je sve što se u životu zbiva samo igra i šala, podvala, u stvari, rođenja i postojanja, ništa drugo, i da to nikada ne smiješ smetnuti s uma. Da, u svemu, i u dobru i u zlu, što bi se reklo, Mitar je vidio samo proračunati tuđi interes i podvalu, na tvoju štetu, naravno.“
Čini mi je da je Mitrov lik otelotvorenje jednog bitnog dela mentaliteta „zapadnih“ Srba, onih koji su do 1918. živeli pod tuđinskom vlašću. Koliko je taj mentalitet zahvatio Srbiju (između ostalog, prilivom stanovišta sa tih područja) i u kojoj meri se zadržao do današnjih dana? Čini mi se u veoma velikoj meri, većoj nego što smo toga svesni.
Možda upravo u tom mentalitetu, skupu neformalnih vrednosnih sudova, leži naša tako čvrsta odbojnost prema uravnoteženom gledanju na delanje drugih: pojedinaca, preduzeća, država. Ne moraju svi biti dobronamerni prema nama (što mi, izgleda, negde implicitno očekujemo, čak smatramo svojim pravom) – oni ipak imaju prevashodnu nameru da vode računa o sopstvenom interesu, ne o tuđem. Što znači da im nije cilj da drugom neminovno načine štetu, već samo da rade u sopstvenom interesu. Umesto toga, veoma često smatramo da se radi o tuđoj podvali – možda i zato što svoju pokušavamo da skrijemo.
Možda upravo u tom mentalitetu, uz maniju veličine koje ne možemo da se oslobodimo, leži i ubeđenje o planu razbijanja Jugoslavije, precizno razrađenom i usaglašenom na svetskom nivou (Vatikan–Kominterna–Teheran–Brisel–Berlin–Vašington), uzbesomučno i bespomoćno zalaganje za očuvanje te Jugoslavije (kao i za njeno stvaranje 1918. godine), u vreme kada je bilo jasno da se ne može očuvati. Umesto da se na vreme, makar kao rezervna opcija, razmišljalo o tome kako da ishod tog raspada bude u najboljem interesu srpskog naroda i da se delalo na tom planu. Verovatno da je ovakvo poimanje stvarnosti dovelo do niza strateških neuspeha – svega onoga što smo doživeli i što ćemo tek doživeti.
Možda upravo u tom mentalitetu leži koren široko prihvaćenog razmišljanja da stranci (tako se u Srbiji nazivaju strani investitori) kod nas dolaze da bi profit zaradili „na našoj grbači“.I da banke samo zarađuju na nama i da bi nam bilo bolje bez njih. Naravno da investitori dolaze u potrazi za profitom, ali odnosi sa njima (bez obzira na to da li se neko zapošljava u tim korporacijama ili kupuje njihove proizvode) zasnivaju se na dobrovoljnosti – nisu crne trojke pištoljem prisiljavale ljude da uzimaju kredite! Tržišna privreda se zasniva na dobrovoljnosti, a ne na iznuđivanju. Podrazumeva se da obe strane dobijaju!
Ukoliko su, nasuprot tome, poslodavci (naročito strani) zli ljudi, kojima je cilj da eksploatišu zaposlene, onda je sve jasno – ostaje nam samo jedna opcija. A to je socijalizam i izolacija. Budući da onda nema ni profita, ni eksploatacije. Tada postajemo gospodari sami sebe i svoje bede – „svoj na svome“.
Literarni Mitar se upokojio u staračkom domu, negde u zapadnoj Slavoniji marta 1992. godine. Koliko će dugo Mitrov mentalitet živeti u Srba? Demografija će svakako odraditi svoje. Dolaze nove generacije, koje nemaju iluzije o „starim dobrim vremenima“ i koje daleko bolje od prethodnih komuniciraju sa onima koji su od njih različiti. Već mi je nekoliko stranih investitora govorilo o tome kakva je mlada radna snaga koju zapošljavaju: pametni, pronicljivi, fleksibilni, brzo uče i ništa im nije teško. Srećan sam što su neki od njih moji bivši studenti. A šta misle o zaposlenima starije generacije? Mislim da možete naslutiti.
Koji bi to bili vesnici smene generacija? Nepovratni politički nestanak dinastije Krkobabić i socijalističkog pevačkog društva Dačić i drugovi. Al’ daleko je to sunce!
Profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu
Boris Begović
objavljeno: 28.08.2013.
