Izvor: Politika, 16.Jul.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
U red iz noćne smene
Doručak i užina na trotoaru, osveženje i sladoled u hladu drveća pokraj beogradske Saborne crkve mnoge bi mogli da asociraju na piknik u centru uzavrele prestonice. Međutim, to je "provod" na koji moraju da budu spremni svi koji će ovog leta želeti da posete ili prođu kroz Austriju.
Dok je sunce neumoljivo peklo, potencijalnim putnicima se činilo kao da se red već satima ne pomera. Većina ljudi koja pokušava da dobije papir za ulaz u nekada susednu Austriju kaže da su srećni >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << jer spadaju u malobrojne u Srbiji koji planiraju put u inostranstvo. Zamornu proceduru shvataju kao neminovnu nužnost. Kao posledicu decenijske izolacije.
Danijela i Marjan Milošević trebalo bi da provedu dva dana u Slovačkoj. Samo da bi predali dokumenta neophodna za tranzitnu austrijsku vizu morali su da čekaju četiri sata. Prethodni deo jutra su proveli ispred slovačke ambasade, a čim su se, u devet časova, vrata ove ustanove otvorila, posao su završili za deset minuta. Očekivali da će i sa Austrijancima imati sreće, ali...
Budući da već 15 godina nije putovala u inostranstvo, Danijela kaže da joj ništa ne pada teško. Sigurna je da će sa mini-odmora u Slovačkoj imati samo lepe uspomene, a, kako kaže, brzo će zaboraviti sate provedene na suncu i dvonedeljno skupljanje dokumenata.
– Sve ovo bih radila i da putujemo na jedan dan – kaže Danijela.
Nebojša Veličković je u šest časova izjutra zamenio celonoćno dežurstvo za barmenskim šankom za stajanje u redu dugačkom stotinak metara koji je od rane zore već bio formiran ispred zgrade austrijske ambasade. Bilo je tu ljudi koji su poziciju zauzeli već u dva časa posle ponoći. Papire neophodne za dobijanje viza predali su tek oko podneva, posle deset sati čekanja. Nebojša je već oguglao na zamornu proceduru prilikom apliciranja za dobijanje vize. Već sedam puta je putovao kod supruge koja trenutno živi u Beču. Ukidanje viznog režima toliko bi mu olakšalo život da mu i pomisao na to izgleda nestvarno dobra.
Iako mu nije lako da posle neprospavane noći stoji u mestu sedam sati, kaže da u ovoj ustanovi makar sve može da se završi za jedan dan. Još se nije desilo da neko, posle višečasovnog čekanja, zbog završetka radnog vremena ne aplicira za vizu.
– Namučiš se malo dok skupiš i priložiš dokumenta, ali isplati se – kaže Nebojša i dodaje da će za nedelju dana saznati da li je poželjan u zemlji u koju namerava da putuje isključivo iz emotivnih razloga.
Tokom svih dana provedenih ispred ambasade upoznao je i službenike, ali oni koji rade na prijemu viza, kako kaže, često se smenjuju.
– Da ne bi ušli u fazon – šeretski je prokomentarisao Nebojša.
Još u prepodnevnim satima asfalt se usijao, a žega postala nepodnošljiva. Desetak ljudi se, ne plašeći se da će izgubiti mesto u redu, preselilo u hlad drveća koje krasi portu Saborne crkve. Kažu da su malobrojni oni koji pokušavaju da uđu mimo reda.
– Svi smo na istoj muci – komentarišu uglas.
Četrnaestogodišnjem Slađanu Iliću, najmlađem među putnicima, sećanje na prošli boravak u Beču daje snagu da, sedeći na betonskim stubićima i oslanjajući se na rame majke Jasminke, mirno čeka da se približi vratima koja vode ka kancelarijama. Viđenje sa tetkom, šetnja bečkim ulicama i igra u parkovima doživljaji su koje će Slađan prepričavati drugarima kada se završi raspust.
Dok su poslednji putnici za taj dan ulazili u ambasadu, iza njih se formirao novi red, ali i red smeća i otpadaka ostavljenih po trotoaru i žardinjerama. Koliku bi kaznu za ovaj prekršaj platili u Austriji?
[objavljeno: ]
