Izvor: Politika, 21.Mar.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
U raskoraku sa publikom
Savremena umetnost kod nas u javnosti postoji na nivou negativnog ekscesa. Ali, onda se postavlja pitanje da li mi uopšte možemo da imamo savremenu umetnost ili i od toga treba dići ruke i početi sa uvozom, ukoliko se ukaže potreba
SAVREMENA SRPSKA VIZUELNA UMETNOST
Za početak bi bilo dobro podsetiti laike kako je dominantan način za predstavljanje ove umetnosti u galerijama, nekim od muzeja kao i sporadično u nekim od alternativnih, uključivši i javne prostore.
>> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << />
Galerija savremene umetnosti po običaju ima u glavnim ulicama i one su često okružene prodavnicama. Neko bi pomislio da je to dobro, samo da time ne postaje očigledan problem sa savremenom umetnošću koji se ogleda u činjenici da su najčešće prodavnice pune a galerije prazne posetiocima. Više ljudi gleda u izloge prodavnica nego kroz prozore galerija. I to je prilično dramatična i otrežnjujuća činjenica.
Ipak savremena umetnost ne uspeva da se izbori za našu pažnju u okruženju izloga, bilborda, reklamnih postera i slika, prodavnica i predmeta koji čine ponudu savremenog potrošačkog univerzuma. Pult sa patikama izgleda da pobeđuje u poređenju sa vitrinama savremenih skulptura malog formata. Reklamni posteri i bilbordi skreću pažnju sa slika savremene umetničke produkcije. Televizijske reklame su intrigantnije od savremene umetničke video produkcije.
A mi znamo da umetnost prednjači i predstavlja hranu i izazov za duh i intelekt i otkuda sada da ona ne uspeva da privuče pažnju u takmičenju sa prizemnim manifestacijama savremene potrošačke kulture. Galerije su ipak potpuno prazne i umetnički radovi malo koga ili nikoga ne zanimaju.
Opravdanje da publika ne razume savremenu umetnost ovde nije ni od kakve pomoći u okviru argumenta da su za stanje u savremenoj umetnosti odgovorni svi koji u njoj učestvuju. Biće pre da su krivi umetnici nego publika.
Potreba da umetnost bude bolja od sebe same ili da bude sve bolja i bolja izgleda da sada kod nas iz različitih razloga ne uspeva. Ima smisla podsetiti se da savremena umetnost za svojim identitetom traga kroz izuzetnost, a to se može postići tako što je neko jedinstven zato što je u okviru postojećih parametara bolji od svojih prethodnika ili zato što je izmislio potpuno nove parametre. Može se, na primer, postići izuzetnost tako što će neko biti bolji realista od ranijih velikih majstora uljanog figurativnog slikarstva radeći u njihovom maniru ili se umetnošću dosetke može izmisliti nešto što ne liči ni na šta do sada. Nažalost izgleda da ni jedan od predloženih pristupa ne uspeva da zainteresuje javnost.
Savremena umetnost kod nas u javnosti postoji na nivou negativnog ekscesa. Na sreću ima se potvrda da je drugde situacija bolja. Već sam lokalno doživljavao traumatski osećaj da savremena umetnost u stvari i nije baš neophodan sastojak savremenog postojanja i počinjao da razmišljam o kraju umetnosti. To je na sreću trajalo samo do obilaska naprednijih kultura i institucija koje se tamo bave savremenom umetnošću. Snaga savremene umetničke produkcije je tamo bila tako očigledna. Ali, onda se postavlja pitanje da li mi uopšte možemo da imamo savremenu umetnost ili i od toga treba dići ruke i početi sa uvozom, ukoliko se ukaže potreba.
Moglo bi se zaključiti da su razlozi za lošu situaciju kod nas to što ne postoji zaokružen sistem i u tome je teško je pronaći pojedinačnog krivca osim činjenice da se radi o maloj kulturi. Kultura je mala i stoga ne uspeva da uspostavi sve neophodne mehanizme za funkcionisanje sveukupnog sistema: proizvodnja, nametanje autoriteta, kreiranje potrebe, potražnja.
Uzrok i posledica takvog stanja je da nije moguće uspeti kod nas, mora se uspeti drugde da bi to bilo prepoznato kod nas. A herojski pokušaji lokalnih umetnika da postanu i predstave se kao deo svetske scene završava se najčešće njihovim dekorativnim međunarodnim pojavljivanjem u ulozi egzotičnog uzorka. Izgleda, na žalost, da umetnik ne može postati deo svetske scene na daljinu. Mora se i fizički biti tamo gde se igra dešava ali onda oni prestaju da budu naši umetnici. Poređenje sa sportom, proizvodnjom hrane i tehničkih uređaja nametalo mi se kao moguća metoda za bolje razumevanje situacije, ali je samo razmišljanje o toj metodi dovelo jedino do zaključka da treba proširiti temu: U čemu je problem sa našom... U stvari, pozitivan ali utopistički primer za savremene umetnike bio bi slučaj popularne muzike ili trgovine. Tu se može uspeti i na samo domaćem tržištu. Kod savremenih umetnika se pod uspehom podrazumeva mogućnost da se od te aktivnosti može preživeti u smislu elementarne materijalne egzistencije.
Neophodno je stoga stalno pokušavati da se formira domaća scena. U lancu: umetnik, kustos, galerija, mediji, publika, kolekcionar, svako ima svoj deo odgovornosti i mogućnosti da situaciju popravi. Čini se ipak da ima smisla da umetnici učine prvi korak i još unaprede svoj proizvod. I jednostavna akcija dovođenja učenika na izložbe ostaviće traga samo ako umetnost u tom susretu nedvosmisleno pokaže svoj autoritet i kredibilitet. Uostalom nije svaka umetnost nužno i dobra umetnost.
Čini se da nije uputno ni direktno kriviti državu koja je znatno unapredila situaciju uvođenjem institucija javnih otkupa i konkursa za finansiranje projekata u kulturi u kojima pravo demokratskog učešća imaju i pojedinačni umetnici. Država naravno mora da pomogne u tome da postanemo više od samo male kulture. Posao je tu olakšan: goreg od ovoga teško da može biti. Ali ni država više nema posebnu odgovornost. Ona uostalom radi samo ono što joj mi kroz izbore kažemo da treba da radi. Jedino su mediji trenutno bez domaće kontrole.
Jednostavan način da se razreše neke od dilema jeste da se osvrnemo na situaciju drugde ali su umetnici ljudi sa dosta slobodnog vremena i sigurno će se neko već osvrnuti na prethodne nalaze pa je uporednu metodu zgodno ostaviti za moguću polemiku.
Za sada treba pokušati oprobani recept: da svakoga dana pokušamo da u svakom pogledu napredujemo.
Milan Aleksić
[objavljeno: 22/03/2008]
