Izvor: Politika, 28.Avg.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
U potrazi za izgubljenim stilom
Ko je glavni junak Velikićevog romana "Ruski prozor"? Rudi Stupar, nesuđeni glumac koga paradonžuanovske šetnje kroz urbane pejsaže Beograda i srednje Evrope dovode do samoprepoznavanja u figuri pisca? Ne, glavni junak "Ruskog prozora" je stil kojim je pisan. Savremeni čitalac bi mogao da se zapita zašto se ono što danas zovemo književnost nekada zvalo lepa književnost; Velikićev stil radoznalom čitaocu daje odgovor na to pitanje. Dakle, lepota stila: eto neke vrste >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << izgubljenog vremena kome stremi svaka Velikićeva knjiga. Do nje se dolazi neprekidnim pokušajima da se rečenica zaobli, da se otupe ivice jezičke svakodnevice. Velikić se pri tome služi poetskim sintagmama kao što su tapiserija mladosti, mreže sna, ili rečima čije je značenje poznato, ali je njihovo prisustvo u svakodnevnom jeziku prilično retko. Stoga te reči nose sa sobom miris zadivljujuće stranosti.
Dogodi se, najzad, da pisac pred čitaoca podastre neki precizni opis u kome simboličku vrednost opisanog zamenjuje snaga i moć jezika da vizuelizuje predmete i prostor, učinivši ih tako elementima sveta jednog građanina. I pored očigledne želje Velikićeve rečenice da napusti ritam i leksiku svakodnevnog govora, ona pritom ostaje potpuno jasna. Piščeve rečenice nikada ne klize u sleng, u to lingvističko podzemlje, u nerazumljivo i strano građanskom osećanju mere. Čak i onda kada se junaci ježe građanskog reda i discipline, u romanu neće eksplodirati nikakva jezička bomba koja bi sav taj stilski red, tu poetsku osetljivost, raskomadala i digla u vazduh, nadajući se da će, kada padnu na zemlju, sve te reči zvučati nekako drugačije, neredovnije, nedisciplinovanije i paradoksalno
Dragan Velikić je, dakle, građanski pisac par excellance, ali ne u onom smislu u kome je to bio Pekić koga je građanstvo koliko oduševljavalo toliko i jedilo pa je u svojoj ironičnoj fantazmagoriji pokušao da istraži uzorke njegove propasti. Velikić je pre bliži Prustu i njegovoj potrazi za izgubljenim vremenom, preciznije rečeno, potrazi za izgubljenim stilom i izgubljenom građanskom lepotom. Velikićev stil je manufaktura jezičkog reda i discipline koja teži da stvori čistu i ničim uprljanu lepotu jezika. Ta ideja dodiruje rubove sveta o kome Velikić pripoveda, a rekao bih da upravlja i recepcijom njegovih romana. Pogledajte samo junake koji promiču stranicama "Ruskog prozora"! To su ljudi zabavljeni svojim tihim profesijama koji proizvode lepotu ili njome bave: "klasični muzičari, pedagozi, grafičari, istoričari, slikari". Dodajmo tome i kapetane brodova – metaforu građanskog nemira koji u putovanju vidi zamenu za avanturistički život i politički angažman – i ne tako velike glumce, i dobićemo kamarilu finih ljudi koji znaju šta je red i onda kada žele da žive u neredu, dobićemo sredinu u kojoj se ta građanska lepota i kultura, lišena isto tako građanske brutalnosti u pravljenju para, oseća upravo kao kod svoje kuće. A kako je vreme te lepote isteklo, kao i vreme velikih umetnika spremnih da šest sati pre smrti ispravljaju rečenice u svom rukopisu, onda od lepote u romanima, ostaje samo lep stil, kao poslednja zaloga estetske funkcije lepe književnosti.
Ako čitalac "Ruskog prozora" pripada ili želi da pripada tom svetu, onda je sve u redu – Velikić je verovatno pisac koji u savremenoj srpskoj književnosti najupornije i najistrajnije doziva taj svet, voleći ga i onda kada ga se odriče. Međutim, bezbroj je primera koji nam pokazuje da književnost živi i na manje pristupačnim, manje građanskim mestima, i da joj nekada nije važno da bude lepa, već tačna u jednom, dubljem egzistencijalnom smislu. A tada se, tako mi se bar čini, reči ne biraju po lepoti, nego po oštrini njihovih ivica. Tako se i desilo da u nekim velikim delima srpske, ali i svetske književnosti, svet koji doziva Velikićev roman bude već skrhan i slomljen, dakle, zauvek izgubljen.
[objavljeno: ]
