Izvor: Danas, 30.Okt.2015, 12:52 (ažurirano 02.Apr.2020.)
U nepoznatim ulicama
Bez obzira na razdoblje, u tramvajima najčešće nije bilo gužve, što nam je takođe predstavljalo novost, pa smo birali sedišta s najboljim pogledom, kao da ulazimo u poluprazan bioskop. Ponekad nismo uspevali mnogo da vidimo, jer su oblaci ubrzavali spuštanje sumraka, a za okna se lepile pahulje i kišne kapi, pa su boje gasnule i oblici se rasplinjavali, ali nikada nismo zažalili što smo odlučili da ovako upoznajemo Oslo.
Sve ružne dane nadoknadili bi trenuci poput onog >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << kada se na usponu uz brdo, po sunčanom danu, iznenada ukazao divan pogled na fjord. Pored nas su se ljuljuškali zavejani parkovi, nepoznate ulice i neprevodive table. Zastajali smo pred semaforima i na stanicama dobar trenutak da pređemo na sedišta s druge strane tramvaja. Ljudi su hodali pločnicima ili gledali izloge ili stajali na raskrsnicama, a mi smo klizili pored njih, skoro uvek istom brzinom, neprimećeni, kao da ne pripadamo njihovom svetu. Čitav grad nam je predstavljao muzej na otvorenom, pa smo na proizvoljno odabranim stanicama, ugrejani i okrepljeni, izlazili iz tramvaja i lutali ulicama.
Retko kad smo nailazili na nebodere. Nismo čeznuli za njima, pošto su mahom ružni. Ali zato su nas usrećivale ulice načičkane zgradama starim sto, sto pedeset godina, visokim tri do četiri sprata, krovova prekrivenih crepom, ponegde s mansardnim prozorima. Ukrasi su slični onima koje smo viđali dok smo živeli u Beču: timpanoni iznad prozora, pilastri (zaista ispupčeni ili samo nacrtani), ornamenti, kibic-fensteri, a prizemljem se pružaju nizovi tesanog kamenja naslaganog poput gigantskih opeka. Istureni delovi zgrada, koji se nadnose nad trotoar počevši od prvog sprata, služili su nam kao zaklon od čestih kiša.
Ukrasi jesu slični, ali je utisak različit. Beč jeste divan, ali je istovremeno strog; mnoge bečke ulice, kada ih pogledam s raskrsnica, izgledaju jednoobrazno, kao da su zgrade postrojene. Stare zgrade u Oslu, iako je arhitekte vodila u osnovi istovetna ideja, izbegavaju tu zamku tako što mnoge imaju balkone i često su obojene u žive boje, kao kontrast zatvorenom nebu. Da bi se dodatno razlikovale od suseda, neke zgrade su višebojne; ponekad su ramovi prozora i pilastri istaknuti belom bojom, ili, pak, tamnom ako je fasada svetla, a prizemlje je često okrečeno u drugačiju boju nego ostatak zgrade. Živopisan utisak dopunjuje fasadna opeka u svim nijansama od svetložute do tamnocrvene.
Izuzev lepote, u takvim ulicama zadržavala me je i bliskost, pomisao da se, zapravo, ne nalazim u nepoznatom gradu, pošto sam okružen arhitekturom kakvu sam već viđao u drugim evropskim gradovima, uključujući, premda u manjem obimu, i neke vojvođanske gradiće.
Viđali smo i mnogo drvenih kuća s dvorištem. Zastajali smo pored ograda i posmatrali bašte, a saveznik nam je bilo ogolelo šiblje i drveće. Pošto većina prozora nema zavese, pokušavali smo da pronađemo ravnotežu između radoznalosti i nametljivosti. Naročito me je privukla jedna bela kuća s krhkim, valovitim ukrasima, kosim krovom, natkrivenim tremom i balkonom ispod slemena. Čak sam neke putanje tako krojio da prođemo pored nje; tada još nismo znali da će nam ona postati redovan prizor kad god idemo u park Frogner, toliko redovan da ćemo prestati da je primećujemo.
Dva ili tri puta, kada je padala susnežica i kada su se svi vraćali s posla, hvatala me je teskoba od mnoštva nepoznatih zgrada, zidova i prolaznika, pa smo se vraćali kući najkraćim putem, ali istraživanja smo nastavljali već sutradan ujutro.
Odlomak iz knjige " Svetlost na vodi: Put na sever," izdavač: Arhipelag
