Izvor: Blic, 29.Nov.2006, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
U kući ni kreveta
U kući ni kreveta
JAGODINA (Beta) - Vladanka Đurđević (69) i njen sin Slađan (42), iz sela Šantarovac nedaleko od Jagodine, žive u uslovima koji nisu dostojni čoveka. Vladanka je slepa, a Slađan se zbog povrede kičme teško kreće. Stanuju u kući koja je pred rušenjem.
Nemaju krevete, već spavaju u krpama u koje se uviju. Na spoljnom zidu velika rupa, pa stari šporet ne može da zagreje prostoriju u kojoj žive. O higijeni i kupatilu mogu samo da >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << sanjaju.
- Muž mi je umro pre 17 godina, imam i ćerku u selu Ribare kod Jagodine, koja me 10 godina nije posetila. U ovoj kući živim od 1961. godine, tu su mi se rodila i deca - priča Vladanka.
Muž joj je bio služitelj u školi, a sin je radio u građevinskoj firmi 'Put' i tamo je, kaže, izgubio zdravlje.
- Primam muževljevu penziju, koja iznosi oko 5.000 dinara. Nema ko da nam pomogne. Ova rupa na kući ne može da se popravi jer, ako bi se neko popeo na krov, on bi sigurno pao. Ne znam kako ćemo zimu da preteramo - kaže Vladanka.
Njen sin Slađan Đurđević je pre 19 godina povredio kičmu i noge na poslu i ne može sam da se kreće.
- Rasturali smo barake u Kaleniću i ja sam se okliznuo u pao u urvinu. Malo je falilo glavu da izgubim. Od tada ne radim i ne primam ništa od firme. Sada nemam ni zdravstvenu knjižicu da bih otišao kod lekara. Odbili su me i za invalidsku penziju - priča Slađan.
U jagodinskom Crvenom krstu kažu da povremeno obiđu porodicu Đurđević i daju im neku manju pomoć.
U samom selu ima i drugačijih mišljenja o Đurđevićima. Neki tvrde da im je 'Put' u više navrata nudio kuću, ali da su oni odbijali zato što traže stan u gradu. Nuđen im je navodno i smeštaj u Domu, ali je starica to odbila zato što ne želi da ide iz svoje kuće, a ne bi mogla ni sa sinom da bude u istoj sobi. Meštani kažu da su Đurđevići nedavno prodali njivu pored glavnog puta i da niko ne zna šta su uradili sa tim novcem. Ima i onih u selu koji misle da oni glume svu svoju sirotinju da bi otišli u grad.
Na sve to Vladanka kaže: 'Kakav Centar za socijalni rad, pa oni me teraju u Dom, ja neću. Slepa jesam, ali ja sve radim sama, odem da zahvatim vodu do bunara, krećem se. Šta bih ja radila u Domu? I ko će sinu noću da daje lekove?'
U gradu i okolini ovo dvoje nesrećnih ljudi su prepoznatljivi po tome što često idu jedno pored drugog, ispomažući se međusobno. Ona ne vidi, on teško hoda, a pomoći niotkuda.
