Izvor: Politika, 01.Dec.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
U gluvoj sobi
KULTURNA POLITIKA
Domaći mediji, naročito štampani, nekim se čudom sete muzeja samo ako izgleda da postoji neki problem, ili još bolje skandal (dobar primer je aktuelna adaptacija zgrade Narodnog muzeja), bez potrebe da učestvuju u promociji muzejske delatnosti. O tome jasno govori činjenica da u dnevnoj i nedeljnoj štampi imamo književnu, pozorišnu, filmsku, muzičku i TV kritiku, ali nigde i nikada nije bilo kritike muzejske delatnosti, dakle: ne likovne kritike, nego >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << komentara onoga što se u muzejima svakodnevno dešava.
U svetu je pisanje o muzejima i njihovoj delatnosti potpuno redovan deo novinskog izveštavanja – od prikaza/kritika izložbi/akcija, priče o pojedinim muzejskim predmetima atraktivnim globalno ili unutar lokalne zajednice, o problemima vlasništva nad pojedinim predmetima i sporovima o njihovom eventualnom vraćanju "prirodnim" vlasnicima, preko načina izbora muzejskih direktora, donacija, zgrada, do ocenjivanja muzejskih kafeterija i restorana, kao i niza drugih tema povezanih sa muzejima. Muzeji su tamo jedan od segmenata savremene stvarnosti, kroz koju se prelamaju svi bitni društveni procesi.
Muzeji i politika
Tako se u toku predsedničke kampanje u SAD kao ključno, pojavilo naizgled efemerno pitanje finansiranja Muzeja Vudstoka. No, ispostavilo se da se ono ne tiče samo odavanja pošte koncertu starom 30 godina, nego da je proizvod sukoba dva dijametralno različita pogleda na svet i njihovih sistema vrednosti. Glas za ili protiv Muzeja Vudstoka znači: glas za ili protiv rata, verske, rasne i rodne ravnopravnosti, opšte tolerancije i svih drugih velikih pitanja na koja su savremena zapadna društva, na izgled, zauvek odgovorila, a zapravo se oko njih i dalje sukobljavaju.
O istim pitanjima govori i otvaranje Muzeja imigranata u Parizu – nedolazak aktuelnog predsednika države na njegovo otvaranje jasno ukazuje na promenu politike prema imigrantima, ili rasprava o vraćanju tetoviranih i mumificiranih glava maorskih junaka iz Francuske i Škotske Novom Zelandu, koja govori o odnosu zemalja učesnica prema kolonijalnom nasleđu.
Veo tišine kojim je kod nas obavijena muzejska delatnost nesumnjivo proističe iz nedostatka svesti o tome čemu muzeji (mogu da) služe i zbog čega su potrebni, ali i relativne autističnosti muzejske zajednice, još uvek nespremne da izađe iz sigurne kule od slonovače i upusti se u dijalog sa "stvarnim" svetom oko sebe.
Ipak, poslednjih godina se u muzejima u Srbiji (i to pre svega u tzv. provinciji, jer je većina beogradskih muzeja zatvorena) dešavaju zanimljive stvari – ima vrednih pojedinačnih izložbi, otvorene su dve nove, moderne stalne postavke, pokreću se doskora neuobičajene akcije i sve to ponovo uspostavlja vezu između muzeja i njihovog okruženja. Samo nekoliko primera.
Narodni muzej u Zrenjaninu je, tokom 2006. godine, uspeo da postigne bum, pretvarajući muzej u centralno mesto kulturnih zbivanja u gradu. U adaptiranoj zgradi otvorena je nova stalna i realizovan veliki broj tematskih izložbi. Tokom godine Muzej je imao neočekivano veliki broj posetilaca, pretvarajući se tako u mesto oko koga se zaista organizuje (ne samo) kulturni život grada. Efektan rad malog kolektiva zrenjaninskog Narodnog muzeja uspešno je plasiran javnosti zahvaljujući dobroj saradnji sa lokalnim, ali i pokrajinskim i republičkim medijima, što je urodilo plodom – muzej je postao nezaobilazna turistička destinacija za sve koji posećuju Zrenjanin.
Izložba Mi smo zdravo što i vama želimo – privatna prepiska kao vid porodične komunikacije (Narodni muzej Kruševac, 9. 11 – 9. 12. 2006) realizovana je u sklopu projekta istraživanja privatnog života na tlu srpskih zemalja. Koncipirana da predstavi porodičnu komunikaciju (unutrašnju i spoljnu), ova izložba govori, pre svega, o emocijama i načinu njihovog obznanjivanja i/ili građenja i održavanja u svakodnevnom životu, uspevajući, pri tom, da uspostavi emocionalni odnos sa publikom, čime se izdvaja ne samo iz standardnih etnografskih postavki, već i iz domaće muzeološke prakse uopšte. Prikazivanje iste izložbe u Etnografskom muzeju u Beogradu pokazalo je koliko prostorni okvir utiče na mogućnosti unutrašnje (između predmeta – tok narativa) i spoljne (sa publikom) komunikacije izložbe. U novom prostoru, izložba je izgubila sav emocionalni naboj, pretvarajući se u sterilnu, hladnu priču o nečijim (sada već potpuno tuđim) odnosima, sa kojima je bilo teško identifikovati se.
Nova stalna postavka Narodnog muzeja u Valjevu Treća dimenzija prošlosti implicitno govori o Valjevu kao savršenom mestu za življenje. Iako ona na prvi pogled sledi klasičan obrazac priče "od Noja do AVNOJ-a", uspela je da prostorno-vremenskim lomljenjem postigne efekat učestvovanja posetilaca u istoriji. To se naročito vidi u delovima izložbe koji prikazuju čaršiju i gradski život pre Drugog svetskog rata, gde možete da sedite u uskoj uličici na basamacima ispred kovačnice ili apoteke u čijim prozorima stoje flašice i čini vam se da čak i miriše bilje, sve vreme okruženi zvucima zanatske četvrti, ili da se šetate prostorom građanske kuće uz zvuke džez orkestra, koji je u Valjevu postojao još 1936 godine.
U poslednjoj sceni (početak Drugog svetskog rata) potpuno se, neočekivano, nađete pred mitraljezima. Efekat je takav da morate da se trgnete: na trenutak se osećate kao na pravom streljanju. Valjevska stalna postavka je tako uspela da pretvori posetioca iz pasivne publike (koju jedva uterate u muzejski prostor, i iz koga ona, po pravilu, želi što pre da pobegne: školske i/ili sindikalne ekskurzije čine najveći deo domaće muzejske posete, po pravilu prinudne) u aktivnog učesnika, koji ima potrebu da joj se vrati. Posetilac u njoj može da pronađe ne samo (smrtno dosadno) znanje, nego i doživljaj, koji će to znanje utisnuti u njega zauvek.
Nova čitanja istorije
Ovo su samo najupadljiviji primeri. Ima ih još – akcije Zavičajnog muzeja iz Knjaževca i Muzeja grada Novog Sada potpuno su moderne, u skladu sa najsavremenijim svetskim promišljanjima u muzeologiji. Može se reći da je ovakve pomake lakše načiniti u malim sredinama, sa manjim kolektivima koje je jednostavno reorganizovati u funkcionalan tim i zgradama čija adaptacija manje košta. S druge strane, tamo bi trebalo da bude teže savladati spoljne otpore promeni slike sveta koju muzej prikazuje.
Ipak, i pojedini beogradski muzeji su napravili nekoliko bitnih i potpuno nepromovisanih koraka napred, kakav je iskorak ka popularnoj kulturi Prirodnjačkog muzeja (izložbe Ledeno doba i Jadarit – Supermenov kamen spoticanja) ili taktilne izložbe namenjene slabovidima (Narodni muzej 2005, Etnografski muzej 2006, Muzej istorije Jugoslavije 2007).
Iako izgleda da je do novih čitanja istorije/"tradicije" i aktivnog angažmana muzeja u svojim sredinama put kod nas još uvek dug, očigledno je da se stvari menjaju nabolje. Još ako mediji tome pridaju odgovarajući značaj, obezbediće se mogućnost za napredovanje čitave discipline – stvaranje nekih novih muzeja, koji neće biti marginalizovani, čak i u sopstvenim očima.
[objavljeno: ]
