Izvor: Politika, 12.Mar.2013, 13:30 (ažurirano 02.Apr.2020.)
U budućnosti ćemo se sresti vi i ja
Kada sam čuo da je Đinđić ubijen, i u mislima mi se vratile sve scene iz mladosti, shvatio sam koliko je dragoceno to prijateljstvo bilo
Dva studenta Filozofskog fakulteta u Beogradu, na kursu profesora Svetozara Stojanovića, „montiraju” sudski proces u kojem su na udaru režima kritički intelektualci. Branilac je mladi i elokventni Zoran Đinđić, dok je u ulozi tužioca Dušan Veličković, čije se obnovljeno i dopunjeno izdanje knjige „Đinđić, jedna životna >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << priča” sada pojavljuje sa naslovom „Đinđić, lice mladosti”, u „Laguni”. Dušan Veličković je zajedno sa nemačkim novinarem Kristofom Zodemanom 2005. godine snimio dokumentarni film „Đinđić, jedna životna priča”, a dve godine nakon tog projekta nastala je istoimena knjiga. Sada prvi deo knjige – „FirencaDreaming” – sadrži priče Dušana Veličkovića o svom prijatelju iz mladosti. Drugi deo sastoji se od razgovora koje su autori filma vodili sa Draganom Lakićevićem, Dragoljubom Mićunovićem, Latinkom Perović, Svetozarom Stojanovićem, Goricom Mojović, Aleksandrom Bijelićem, Žarkom Koraćem… Iz Veličkovićevih kolaža priča, uspomena, citata i fotografija pojavljuje se ljudski i državnički portret prvog srpskog demokratski izabranog premijera; kako je sazrevao, gde je studirao i kuda sve proputovao, na koga se ugledao i čemu je težio.
Koliko je visoka cena koju smo platili Đinđićevim odlaskom?
Zločinom zbog kojeg je majka ostala bez sina, žena bez muža i dvoje dece bez oca, Srbija je dobila ono što je i zaslužila – osećanje krivice i desetogodišnji zastoj i posrtanje. Hoću da kažem da, nažalost, ima neke pravde čak i u tome što je zbog odmetnutog zločinačkog dela države cela Srbija platila visoku cenu. Mislim pri tome pre svega na takozvanu kritičku javnost koja je, za razliku od političke javnosti koja je takva kakva je, imala obavezu da Đinđića bolje razume i podrži za života. U svakom slučaju, Srbija je od tada na nizbrdici. Doduše, to što se ovih dana o Đinđiću sve više govori drugim tonom i rečnikom na najširem spektru političke scene, makar sve to bilo pojednostavljeno i prigodno, možda govori da se nećemo srozati do kraja.
Na više mesta u knjizi podvučena je mladost Zorana Đinđića u idejama anarhističkih filozofa. Koji je značaj tih idejnih početaka u Đinđićevom kasnijem zalaganju za korenite promene društvenog sistema u Srbiji?
„Anarhistički period” u razvoju Zorana Đinđića mislim da je izuzetno važan. Anarhizam, posebno izvorni anarhistički principi i ideje bili su onaj prostor u kome je bilo moguće iživeti strast za jednakošću i pravdom, i formirati gledišta koja će se zasnivati na principu slobode. Uostalom, mislim da je „anarhistički period” važan u životu svakog mladog čoveka da bi u zrelim godinama bio imun na zatucanost ekstremnog konzervativizma. To što se u mladosti intenzivno i strasno bavio Vilijamom Godvinom, Kropotkinom i drugim anarhističkim misliocima mislim da je glavni razlog što je Đinđić i kao zreo političar ostao mlad i progresivan.
„Mislio sam ovako: u stvarima od danas do sutra baš ume da pogreši, ali gledano strateški, dugoročno, nema mu ravnog”, napisali ste. Da li je Zoran Đinđić, koji je stvari uvek video sa više strana, nekada i sam sebi bio opozicija?
Kada brzo mislite, kada ste efikasni i odlučni, onda često možete doći u situaciju da budete samom sebi opozicija. Takođe, kao jedan od teorijski najobrazovanijih političara u Srbiji,Đinđić je umeo da na osnovu idealno formulisanih premisa izvuče praktične zaključke koji nisu bili idealni. Ali, imao je izuzetnu sposobnost da sve te, uslovno rečeno, „greške” ispravlja u hodu i da ih bezbolno inkorporira u ključne ideje.
U vašoj knjizi vidimo Đinđića koji je blizak svakome od nas, voli Firencu, đuska uz ritam, koji je nekada smušen ali i šarmantan, čvrst u pravičnosti. Svesni ste toga da u vezi sa njim još uvek postoji mnogo predrasuda, i kako odgovarate na to?
Gotovo sve predrasude o Zoranu Đinđiću imaju poreklo u propagandi koja je protiv njega sistematski vođena ne samo od trenutka kada je postao vođa opozicije, već mnogo ranije,još od sedamdesetih godina kada su ga razne „službe“ registrovale kao neprijatelja koji hoće da osnuje novu političku partiju. Tada je to bilo ravno smrtnom grehu, tako da je već u to vreme njegovo ime u raznim fajlovima bilo upisano crvenim slovima. Otuda je ta propaganda bila toliko duga i toliko maštovita da su se i u glavama takozvanog pristojnog sveta koji pretenduje da razmišlja kritički urezale mnoge predrasude o Đinđiću.
Kao nijedan političar, Đinđić je bio neprevaziđen u slikovitom i prenesenom izražavanju, u metaforama. Koju biste posebno izdvojili?
Zanimljivo je da se ja Zorana ne sećam kao čoveka koji mnogo koristi metafore i slikovito izražavanje. Verovatno u mladosti nije imao prilike da ih koristi ili mu nisu bile potrebno kao što je to bio slučaj kada je došao u priliku da se obraća širokoj javnosti. Više ga pamtim po nekim sintagmama koje sam i sam usvojio. Recimo, njegov izraz „istorija teče ubrzanim tokom” i dan-danas koristim kao sjajan opis napetosti i neizvesnosti u društvenom životu. A ako bi trebalo da nešto izdvojim iz zaista impresivnog korpusa Đinđićevog kasnijeg slikovitog izražavanja,onda bih naveo jednu kratku rečenicu iz obraćanja studentima: „Gledajte u budućnost, tamo ćemo se sresti vi i ja”.
-----------------------------------------------------------------
Tito je bio Steva
Kako se sećate Đinđića iz studentskog montiranog sudskog procesa?
U tom montiranom procesu, koji smo Zoran i ja odigrali, komično je to što sam se uvredio zbog njegovog briljantnog antistaljinističkog govora, zbog kojeg sam ja – kao tužilac, ispao pravi, mrski, „staljinistički” advokat. A inače, čitav taj događaj počeo je na komičan način. Pre tog časa pojavio se legendarni Steva, koji je izvanredno imitirao Tita. Sećam se da je kasnije u žargonu nas mladih Tito uvek nazivan „Steva”, a i Zoran ga je u tim našim razgovorima nazivao tako.
Marina Vulićević
objavljeno: 12.03.2013.
