Izvor: Politika, 03.Dec.2006, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
U SENCI KRSTA I POLUMESECA
Konflikt rigidne talibanske ili vahabitske interpretacije islama i evropskih društava, koja počivaju na sekularizmu, liberalnoj demokratiji i individualnim pravima, oživljava strahove iz vremena Saladina i Ričarda Lavljeg Srca Kada je pre pola veka predviđao da će 21. vek obeležiti religije a ne ideologije kao prethodni, slavni francuski autor i De Golov ministar kulture Andre Malro napisao je: "Političko ujedinjavanje Evrope zahtevaće zajedničkog neprijatelja. Jedini mogući zajednički >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << neprijatelj bio bi islam".
Iako je kraj ideologija u prošlom stoleću dva puta slavljen – prvo 1950-ih a onda 1990-ih – retko ko je sem Malroa predviđao da će religije tako snažno povratiti svoju ulogu i useliti se u savremenu politiku.
Teoretičari poput Rejmona Arona pisali su o kraju ideologija fašizma i komunizma verujući da ulazimo u eru pragmatizma u kojoj će politika biti predmet argumenata i debate a ne verovanja i totalitarnih pogleda.
Ali, istorija je puna iznenađenja. Lažne religije totalitarizma zamenile su prave. Povratak religije u politiku je svuda vidljiv. Sekularna određenja zapadnih demokratija nisu više tako čvrsta. Hrišćanski fundamentalisti SAD dominiraju Republikanskom strankom. U Evropi, Vatikan je lobirao da prihvatanje Boga nađe svoje mesto u preambuli predloženog ustava EU. Zemlje tranzicije odmah su prigrlile veru.
Izrael dugo izbegava i nacrt ustava jer sekularni građani veruju da će im ortodoksni Jevreji nametnuti sopstvene vrednosti. Islamski zakoni šarije ulaze u politički život u svojoj najrigidnijoj verziji, od Irana do Nigerije.
Povratak religije širom je otvorio dveri konfliktima za koje se pomislilo da su davno arhivirani. Godinu dana posle nasilnih protesta muslimana zbog danske karikature proroka Muhameda, umnožavaju se varničenja Evrope i sveta islama preteći da potvrde Malroova predviđanja i teze Samjuela Hantingtona o neizbežnosti "sukoba civilizacija".
Papa Benedikt XVI ražestio je muslimane citirajući prilikom posete rodnoj Bavarskoj ovog septembra provokativnu ocenu koju je o Alahovom posleniku u 14. veku izrekao vizantijski imperator: "Samo mi pokažite šta je to novo doneo Muhamed, i pronaći ćete zle i nehumane stvari kao što je njegova naredba da se mačem širi vera koju propoveda".
Francuski profesor filozofije Rober Redaker objavio je potom u "Figarou" esej u kome protestuje zbog papinog objašnjenja da nije imao nameru da povredi osećanja muslimana. Odmah mu je zaprećeno, kao svojevremeno Salmanu Ruždiju, pa se posle poziva "muslimanskim lavovima" da ga ubiju poput holandskog reditelja Tea van Goga prošle godine u Amsterdamu, profesor sklonio iz javnosti i živi pod zaštitom policije.
Berlinska opera odlučila je da ne odustane od postavke Mocartove opere "Idomeneo" koja uključuje scenu odsečenih glava više proroka, uključujući i islamskog. ,,Samocenzura iz straha ne može da se toleriše", reagovala je na ideju povlačenja predstave kancelarka Angela Merkel.
Bivši britanski šef diplomatije Džek Stro izazvao je pometnju pozivom muslimankama da skinu svoje velove jer se oseća "neugodno" kada ne može da vidi nečije lice. Muslimani su ga kritikovali, a zabeleženo je više incidenata uznemiravanja žena pod hidžabom.
Poznata kao zemlja koja toleriše prostituciju, lake droge, eutanaziju i gej-brakove, Holandija namerava da zabrani burke – tradicionalne prekrivke – po svim javnim mestima. To im je mnogo.
Istovremeno, sve je više onih koji bi da politički eksploatišu nasilje zasnovano na religioznom konceptu, posebno posle onog 11. septembra. Da li incidenti prevazilaze korpus ksenofobije i antiimigrantskog raspoloženja koje agresivno širi desnica tvrdeći da je islam nespojiv sa evropskim vrednostima? Da li ulazimo u opasnu eru "islamofobije" i pronalaženja neprijatelja o kome govori Malro?
Nabrajanje tačaka sukoba delom je toksični nusprodukt globalizacije medija. Instant informacije i dezinformacije lako mogu da zaklone kompleksna pitanja čime na obe strane šire ignoranciju i dolivaju ulje na vatru starih ratovanja, ekonomskih frustracija i političkih sukoba.
Iskrivljeni pogledi ekstremne manjine brzo generišu kolektivne emocije otežavajući dijalog zasnovan na toleranciji i racionalnoj kritici. Globalizacija iz nehata pomaže islamistima koji propovedaju džihad i hrišćanskim fundamentalistima koji bi da se zidom ograde od sveta islama.
Konflikt rigidne talibanske ili vahabitske interpretacije islama i evropskih društava, koja počivaju na sekularizmu, liberalnoj demokratiji i individualnim pravima, oživljava strahove iz vremena Saladina i Ričarda Lavljeg Srca.
Sve se drastično zaoštrava jer fenomen raste pod senkom pretnje "islamskog" terorizma koji je udarao po Madridu ili Londonu. Islam se sve češće izjednačava sa terorizmom i nasiljem. Da li je to traganje za Malroovim neprijateljem u vremenu kada je 20 miliona imigranata sa južnih oboda Mediterana učinilo da islam postane jedna od najvećih religija EU, posle hrišćanske, naravno, i kada pitanje članstva Turske u EU dodatno zagreva atmosferu?
Konfliktima doprinose i umereni teolozi islama čiji se glas retko i slabo čuje. To hrani sumnju da je kritika nespojiva sa islamom, i da svet islama svojim pretnjama pokušava da nametne svoje vrednosti sekularnim društvima Evrope.
"Da li je i dalje moguće kritikovati islam?", pita nedavno u naslovu "Liberasion". Da, pod uslovom da kritike ne raspaljuju mržnju, poput Orijane Falači koja je islam proglasila za "novi totalitarizam" po ugledu na fašizam i komunizam.
Muslimani takve kritike smatraju "bogohulnim" ili "islamofobičnim" a njihovi militanti onda – vešto koristeći medije – reaguju i planetarno i nasilno, šireći stereotip o "zapadnoj zaveri" protiv islamskog sveta. Tišina koja okružuje tolerantni islam pretvara se tako u huk militantnih muslimana čija se poruka jedino čuje.
"Zašto se religija vratila u sekularnu i demokratsku politiku?", pita Ralf Darendorf, bivši predsednik Evropske komisije i član britanskog Doma lordova. "Osnovni razlog je verovatno to što su 'prosvećene' zemlje sveta postale nesigurne u sopstvene vrednosti, čak i u samo 'Prosvećenje'. Širi se moralni relativizam, što mnoge navodi da u ime tolerancije i multikulturizma prihvate tabue svih religioznih grupa.
Ako je već činjenica da se religije brzo useljavaju u politiku planete, a jeste, onda se uvećava potreba međusobnog upoznavanja. To je potvrdila i poseta pape Benedikta XVI Turskoj. Njegove ranije opaske mogle su da budu tumačene kao neprijateljske prema islamu, ali on je ovoga puta insistirao da hrišćani i muslimani treba "bolje da se poznaju, da uvažavaju razlike i da uviđaju šta nam je zajedničko".
Umesto vizantijskog cara, Benedikt je ovoga puta citirao reči pape Grgura VII iz 1076: "Verujemo u istog Boga, mada na različit način". Jedan od papinih domaćina, Ali Bardakoglu, prvi čovek turske vlade za religiozne poslove, isti koji je papu nedavno optuživao da "u srcu nosi mržnju", promenio je ton: "Mi verski lideri moramo da odbijemo da budemo instrument tenzija svetske politike".
Proći će neko vreme pre nego što svet islama ne zaboravi ono što je Benedikt rekao u Regenzburgu. Ali, i kada te reči odu u anale istorije, stotine miliona hrišćana i muslimana i dalje će veoma malo znati o verovanju i kulturi onih drugih.
To je upravo teren na kome uspeva netolerancija. Rezultat novih-starih podela i uvođenja religije u globalnu politiku može da bude koban. Ako Malro i Hantington budu u pravu, biće kasno.
Da bi se zaustavilo dalje uklizavanje u konflikt civilizacija, Kofi Ananu je nedavno prezentovan projekat Savez civilizacija, kojim će morati da se pozabavi i novi generalni sekretar UN. Iako izveštaj UN ističe da su povodi sukoba u politici, a ne u religiji, mnogi se svojski trude da "sukob civilizacija" postane neizbežan.
Boško Jakšić
[objavljeno: ]
