Izvor: Politika, 21.Sep.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
U PLANU – IMPROVIZACIJA
Ko je i kada doneo odluku da se pristupi izradi NIP-a, kako će se rangirati projekti, gde je raspisan konkurs, kojim zakonom je ustanovljena administracija za sprovođenje plana?
Protekle nedelje ministar finansija je promovisao publikaciju o Nacionalnom investicionom planu (NIP). Tom prilikom je saopštio kako će budžetski suficit od oko 400 miliona evra vlada rebalansom dodeliti NIP-u, a privatizacioni priliv od preko milijardu evra biće usmeren u iste namene.
Odakle >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << vaskrs državnog planiranja? Dobro je poznato da ono pre može da naudi tržišnoj privredi nego da joj pomogne, a iskustvo nas uči i o sklonosti političara da olako dele tuđ novac, pri čemu su korupcija i privilegovano bogaćenje gotovo neizbežni. Umesto da nam vlada objasni kako zamišlja da izbegne te opasnosti, nudi nam se "iskustvo Irske koja je postigla vrlo visoke stope rasta" putem nacionalnog plana razvoja. U nameri da nam se prikaže kako sledimo najbolja iskustva Evropske unije, na internet stranici NIP-a nalazi se veza sa nacionalnim planovima nekoliko njenih članica. No, po svemu sudeći, ne radi se o istoj stvari.
EU izdvaja velika sredstva kako bi smanjila jaz između zemalja članica. Za to je od 2000. do 2006. izdvojeno čak 195 milijardi evra. Ukoliko članica želi da konkuriše za ta sredstva, ona prvo mora da objasni društveno-ekonomsko stanje u zemlji (dobre i loše strane), te na koji način će se ono izmeniti ukoliko Evropska komisija odobri sredstva. Zemlja pri tom mora imati jasnu strategiju i ciljeve koje želi da postigne. Na osnovu njih se izvode prioriteti i mere koje vlada namerava da preduzme (preciziraju se aktivnosti, administracija koja će to sprovoditi, zatim kratkoročni ciljevi, kao i grupe koje će imati koristi ili štete zbog preduzetih koraka itd). Tek zatim se pristupa izradi finansijskog plana. Celokupni plan se proverava najmanje tri puta – pre, za vreme i posle realizacije.
Navedene procedure su spore i komplikovane, a javnost u svakoj fazi mora biti potpuno informisana. Planom se individualizuje odgovornost nosilaca posla koji daju na uvid prateću dokumentaciju neophodnu za donošenje odluka. Na primer, Estonija se priključila strukturnim fondovima EU usvajanjem plana nacionalnog razvoja za period 2004–2006, ali su pripreme plana počele još 2001. Napravljen je ekonometrijski model koji je ukazivao na doprinos pojedinih sektora privrednom razvoju i zatim su testirani različiti scenariji investiranja. Stručnjaci su na naučnim skupovima proveravali ubedljivost ponuđenih rešenja.
Ništa od toga kod nas nije urađeno. Javnosti je jednostavno saopšteno da vlada namerava da u ovoj i narednoj godini investira 1.674,8 miliona evra! Kako se došlo do te cifre, nije jasno. Ističe se samo da je u Projektni centar Ministarstva finansija (koji po rečima ministra tek treba da se osnuje) do 1. jula ove godine stiglo 2.920 predloga projekata, uglavnom državnih organa, mada je bilo i 26 iz privatnog sektora! Ko je i kada doneo odluku da se pristupi izradi NIP-a, ko je odredio prioritete, kako će se rangirati projekti, kada i gde je raspisan konkurs, ko se na njega mogao javiti, kojim zakonom je ustanovljena administracija za sprovođenje plana? Na ta, kao i druga pitanja, ne znamo odgovor, što sve ukazuje da naša varijanta planiranja nema ničeg zajedničkog s onim što se radi u EU.
Međutim, ova improvizacija će nas skupo koštati. Vlada nema nameru da traži saglasnost Skupštine za NIP (Skupština se samo "obaveštava o aktivnostima i realizaciji NIP-a"). Ali, ni cela vlada neće biti upoznata s detaljima NIP-a. U okviru nje će postojati uže koordinaciono telo – od pet ministara (finansije, kapitalne investicije, privreda, trgovina, nauka). Petorka će definisati procedure, formirati stručna tela, izraditi nacrt NIP-a i pratiti njegovo sprovođenje. Ona će izabrati šest saveta za upravljanje projektima. Predsednika svakog saveta postaviće ministar čiji su projekti najzastupljeniji u tom savetu, a predsednik će odabrati ostale članove saveta – "stručna i nezavisna lica".
Svaki projekat koji odobri odgovarajući savet (čitaj ministar), imaće svog rukovodioca koga postavlja – ministar. Rukovodilac tima zatim bira njegove članove. Postojaće i tim za tenderske procedure za koji se još ne zna ko će ga formirati. Tim će definisati "strategiju prilikom realizacije velikih nabavki". Plan nabavki u okviru projekta biće dostavljan nadležnom ministarstvu. Ministar će formirati ,,male komisije" za nabavke do milion evra, a "velike komisije" za skuplje nabavke postavljaće ministri zajedno.
U savetima i velikim tenderskim komisijama po jedno mesto je predviđeno za predstavnika predsednika Republike. Utisak je da će on imati ulogu smokvinog lista prilikom donošenja odluka, jer presudan uticaj će imati ministri-koordinatori koji su sebi dodelili "carska ovlašćenja". NIP predviđa najveći broj projekata za puteve (u vrednosti od preko 400 miliona evra), pa je jasno da će resorni ministar biti nezaobilazan prilikom donošenja odluka. Međutim, neće biti i presudan. To mesto je obezbeđeno ministru finansija putem projektnog centra u Ministarstvu finansija. Centar će moći u svakom trenutku da obustavi neki projekat – od idejne faze, sve do njegovog završetka. Drugim rečima, NIP dalje jača moć ministra finansija, ali ovog puta, kako sada stvari stoje, bez ikakve parlamentarne kontrole.
Profesor Ekonomskog fakulteta Univerziteta u Beogradu i član Saveta za borbu protiv korupcije
Milić Milovanović
[objavljeno: ]
