Izvor: Kurir, 27.Jan.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
U NASELJU SRAMOTE
Za muke trinaestogodišnje T. U. svi su znali, i svi su ćutali. Kažu, nije ni prva ni poslednja, jer se ovde ne zna ko je kome otac, ko sin, ko sestra
NIŠ - Blato. Blato. Blato. „Tuda ne možete proći. Idite okolo, sa drugog kraja naselja.“ Blato pomešano s fekalijama. Smrad. I ovde žive ljudi. Divlje romsko naselje u Nišu koje se zove Crvena zvezda. Ko li mu je dao to ime?
Teško je proceniti koliko ima ljudi, dece, pasa i konja. Preko puta, Vojna bolnica. >> Pročitaj celu vest na sajtu Kurir << Odmah do divljeg naselja, zgrade. Stambeni blok.
Nekad je, kaže stara ciganska legenda, živeo kovač po imenu Azri Daut. Kad je kovao, gvožđe je pretvarao u srebro i zlato. Ovde nema takvih priča.
- Rečeno nam je da novinare više ne puštamo u naselje - kaže debeli Ciganin. Iako mlad, pregojen je. U crnoj kožnoj jakni.
- Ko vam je rekao?
Ne odgovara i preti da će nam razbiti foto-opremu.
- Bilo je dosta novinara. Više od dvesta ekipa - kaže Ciganka bez zuba. Bosih nogu. Nemoguće joj je odrediti godine. Oko nas se okupilo tridesetoro dece. Napravio sam grešku i podelio nešto novca onima koji su bosi. To je privuklo ostale.
U ovoj kaljuzi živela je u školjci automobila trinaestogodišnja T. U. Pravila je televizija snimak o njenoj porodici. O porodici iz šasije stare „škode“. Umrla joj je majka. Malu T. U. silovao je prvo šesnaestogodišnji brat, onda otac i komšija. Kad se posle godinu dana požalila ujaku, on je obavestio Centar za socijalni rad.
Punih osamnaest godina ta školjka crvene „škode“ bila je devojčicinoj porodici krov nad glavom. Čak je za njih prikupljana i socijalna pomoć. Otac alkos bi svaki put sve propio.
I opet su na stranicama novina i na televiziji. Tek kad se nešto strašno desi, prisete se Roma.
Uzaludno je tražimo po naselju. Nije odvedena ni u jedan dom. Inače, država planira ukidanje domova za nezbrinutu decu. To je u skladu sa našom novom evropskom orijentacijom. Ukidanje domova. Tražili su je novinari po svim domovima, ali je nije bilo. Nesreća nikad ne dolazi sama. Jer pored toga što ju je, kako reče stara Romkinja, „upropastio otac“, ona je i poluslepa. Nije je zbrinuo niški Centar za socijalni rad, koji, kažu stanovnici ovog zaista najgoreg mesta za život u Srbiji, Romima duguje novac. Radno sposobni su radili preko socijalnog, mogli su da zarade za godinu dana samo tridesetak hiljada, ali im taj novac nije isplaćen.
Nedavno su ovde bili nemiri. Kombi koji donosi hranu zbog epidemije žutice doneo je samo suve obroke.
- Mi ne možemo da dobijemo žuticu jer nemamo para za pljeskavice. To možete samo vi Srbi - rekli su mojoj koleginici iz Glasa javnosti.
Romkinja koja nas moli da joj ne pominjemo ime i koja neće da se slika za novine priča nam:
- Ovde je sve isto. Nit se zna ko je čist, nit ko je prljav. Nit se zna ko je otac, ko je sin, ko je majka, ko je sestra. Piju. Pa se svađaju, pa uznemiravaju. Ne može ni mrtvi ni živ ovde da budne. Ovo je naselje najgoro u okolinu. Ovih deset godina unazad. To je užasno. Ja sam došla sa železničke stanice. Mama, baba, deda su stanovali tamo. Pošto nisu mogli da imaju kovačku radnju tamo, ovde nam je bila kovačka radnja. Ovo je užas, ne zna se ni ko je kome brat, ni ko kome majka, ni ko kome otac, ćerka. Ovo nigde nema. Mi smo bili osmoro. Pa, tata mi je radio kod kovača u mašinstvu, pa tako nije bilo. Al’ ovo je užas. Da izvin’te, ovde se ne zna ko koga jebe. Ko koga kerebeči. Pa, nemoj da me snimaš!
- Ne snimam - branim se.
- Sad je ovde najgore za sve. Ne samo zato što je tata upropastio ćerku, nego, uopšte, život ovde ne valja. Nema s koga da pričaš. Da budu kulturni narod kao što je bio nekad. Ja bi ovo sve rušila, pa makar i na ulicu. To kažem pravo.
- U pravu si, babo! - dobacuje jedan od okupljenih Cigana, kojih je sve više.
- I zaraze, i žutice, i svačega ovde ima. Televizija, novine pišu, uzmu si pare na Crvenu zvezdu, a ovde ostaje isto. Niko nam ništa ne pomaže. S kučićima spavamo, s kučićima se budimo, s miševima, to su naši kućni ljubimci. Dođu i pitaju iz opštinu kako živite. Pa, niko nije ćorav da ne vidi kako živimo. Iz Italije su došli, pa taj Rasim Ljajić došćo. Svi su došli. Niko ništa nije ponudio ovoj Zvezdi.
- Jeste li dobili neko kilo zejtina pred izbore?
- Kako? Za koga da glasam? Kako ih nije sramota ovde da snimaju! Kad je nestala struja, sin mi se razboleo. Umreo je. Nemamo struju. To li je život? Za koga ja, bre, da glasam?! Za koji lopovi? Za koji fašisti... Kanalizacija treba, mi je nemamo. Pa, to ni pre rata nije bilo. Kakav je sad moj život! Dajte uslovi da narod živi.
- Dva i po meseca rade preko socijalnog, ne daju pare. Ja sam i tako bolesna u glavu. Ja ću da idem da ubijem nekog - dobacuje druga Ciganka, koja nosi musavo dete u rukama.
- Babo, snima te. Nemoj, babo, da te snima. Znaš da su rekli da novinare ne puštamo.
- A ko je rekao?
Moje pitanje ostaje bez odgovora, kao i telefonski poziv Centru za socijalni rad u Nišu. Niko se ne javlja iako je tek jedan sat.
