Izvor: Večernje novosti, 19.Nov.2013, 23:14 (ažurirano 02.Apr.2020.)
U 67. godini saznala svoje poreklo: Ja sam dete zarobljenika iz Srbije
Hildegard Vagner, iz Zebnice kod Drezdena, napokon je spokojna. U 67. godini odgonetnula je majčinu životnu tajnu s kraja Drugog svetskog rata i tako stavila tačku na dilemu - ko joj je drugi roditelj. A u utorak se, u Kikindi, prvi put srela sa najrođenijima s očeve strane.Onaj za kojim je tragala od detinjstva, njen pravi otac, Simo Pustinja, umro je davne 1964. godine u rodnom Banatskom Karađorđevu. Priča o sudbini Hildegard i njenom životopisu - kao iz romana. Sada joj je sve znano: čija je zapravo, kako je na svet došla i koga u Srbiji ima.- Gledala sam zimus na televiziji emisiju o čoveku iz Nemačke, koji je u Srbiji, posle više decenija, pronašao oca. Tako sam se odvažila za sudbonosni korak, pa zatražila pomoć od medija. Još kao maloj bilo mi je čudno da sam i ja na fotografiji mladenaca s majčinog venčanja, zatim da mog imena, za razliku od tri mlađe sestre, nema u matičnoj porodičnoj knjizi, koju obavezno imaju svi Nemci. Zavirila sam i u crkvene spise i našla svoje ime, ali bez podatka o ocu. Majka se 1949. godine udala za Rudolfa Vagnera, koji nije pravio razliku između mene i ostale dece. Svoje sumnje pokušala sam da predočim majci. Strašno se naljutila. Na tu temu u porodici niko nije smeo da priča - poverava nam se Hildegard.DEDA GA SPASAO Otac je, saznala sam, je radio na imanju mog dede Jozefa Deringa. Tu je upoznao moju majku. Svaki kontakt Nemica i ratnih zarobljenika bio je strogo kažnjavan. Zarobljenike bi, u slučaju da se sazna za vezu, slali u drugi logor, a ženu ošišali do glave i proveli gradom, da je ponize pred meštanima. Deda je, inače, mom ocu spasao život, jer ga je šest meseci skrivao na svom posedu - priča Hildegard Vagner.Katarina je svoju životnu tajnu 1998. godine odnela u grob. Slučaj je hteo da baš tada Hildegard dozna da je dete zabranjene ljubavi mlade Nemice Katarine Dering i Srbina zarobljenika, koji je iz logora u Folkerodeu, kod Drezdena, sa još trojicom sunarodnika dovođen na imanje njenog dede da prinudno radi. Potpunu istinu, veli, predočila joj je majčina rođena sestra, koja je odmah nakon rata odselila u zapadni delo Nemačke, vrativši se u zavičaj tek po ujedinjenju države.- Tetka mi je otkrila tajnu. Rekla je da je majka zatrudnela sa mladim, šarmantnim, dobroćudnim i odvažnim zarobljenikom, iz malog mesta koje nije daleko od Beograda. Po zanimanju je bio mesar. Na poleđini jedne njegove požutele fotografije je sitnim slovima ispisano - Simon Bustinja...Proverama, kako Hildegard kaže, na stotinu strana, utvrđeno je da pomenutog prezimena nema u Srbiji. Ali ima Pustinja, koje nosi porodica koja je sa Banije, nakon Prvog svetskog rata, doselila u Banatsko Karađorđevo.. I nije, ispostavilo se, Simon, već Simo, ili Sima. Klupko je počelo da se odmotava. Uporna Nemica ovog leta uspostvila je kontakt sa Siminim potomcima. Doznala je i da joj je otac, pošto je logor u kojem je proveo dve godine i dočekao kraj rata, rasformiran, u Banat doveo mladu Ukrajinku, koja je, takođe, bila u zarobljeništvu, s kojom je stekao troje dece.U utorak je Hildegard, u pratnji supruga i sina, prvi put srela Siminu decu, polubrata Branka, koji živi u Sremskoj Mitrovici, i polusestru dr Milicu Pepić, Kikinđanku na privremenom radu u Loparima, njenog sina Nenada i supruga Mirka. Dirljiv susret, prepun emocija, sete za propuštenim, obećanja o novim viđenjima u Kikindi i Nemačkoj... Svoji su se, napokon, našli. SIMA NIJE ZNAO- Pokojni tata, sigurna sam, nije znao da je Katarina ostala u drugom stanju. Da jeste, ne bi je, uverena sam, ostavio i tako lako zaboravio da je se nikada ne seti. Nikada o svojoj ljubavi u zarbljeništvu nije pričao. Bio je duša od čoveka. Eh, da je sada tu kraj nas... - biranim rečima brani oca dr Milica Pepić.
Nastavak na Večernje novosti...
.jpg)
