Izvor: B92, 14.Avg.2013, 11:52 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Tuga i jad, čemer i bes
Danas se plaća danak nacionalističkoj gluposti i uskogrudosti koja je razgradila državu, a koja je, uprkos svim svojim nemalim nedostacima, bila uređenija, bogatija i moćnija od država naslednica
Da je Republika Srbija blagovremeno izdvojila sredstva i poslala ih u Hjuston, možda ne bi umrla osmogodišnja Tijana Ognjanović. Ovako, dok su građanke i građani solidarno skupili novac, bilo je dockan. Nešto pre toga, sećate se, u Beogradu je umrla jednoipomesečna beba iz >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << Sarajeva Berina Hamidović. Nije imala jedinstveni matični broj zbog čega su ona i roditelji predugo zadržani na granici između BiH i Srbije. Da nisu toliko dreždali na granici, moguće je da bi beba na vreme stigla u Beograd i da bi blagodareći brizi i stručnosti lekara, koji su, kako roditelji Berine svedoče, učinili sve što su mogli, ona bila spasena.
U oba slučaja se manjkavost državnih zakona, politička glupost, uskogrudost i bezdušnost isprečila spasavanju tek započetih ljudskih života, života bespomoćnih, prerano zaustavljenih, života koji su njihovim bližnjima tek počeli donositi radost. S druge strane, kada je trebalo spasavati jednog Miladina Kovačevića, čoveka koji volu može rep da iščupa i koji je svoju snagu zloupotrebio u svrhe neljudskog prebijanja drugog čoveka, Republika Srbija je bez oklevanja i uprkos protestima znatnog dela javnosti odrešila povelika sredstva. Gde je tu rezon?
Autor ovih redaka nije siguran da zna odgovor na ovo pitanje. Pa ipak, ne može a da ne nastavi s pitanjima. Da li se radi o činjenici da je ovaj čitav region koji se nekad ponosito zvao Jugoslavijom, „zemljom na brdovitom Balkanu“, u civilizacijskom smislu nazadovao čitav jedan vek? Da li je moguće i zamisliti da bi se u Jugoslaviji, bila ona socijalistička ili ne bila, moglo dogoditi da između Sarajeva i Beograda postoji granica gde nekakvi carinici, sve pozivajući se na zakon (kako se oni koji ga redovno krše uvek kad ne treba sete da zakon treba poštovati?), sprečavaju lečenje bebe? Da li se može i zamisliti da bi Jugosloveni, državljani jedne u odnosu na države naslednice velike, solidarne i moćne države, mogli dopustiti da i jedna bespomoćna devojčica ne može na vreme da ode na lečenje tamo gde joj je moguće pomoći?
Pitanja su teška, a odgovor, bojim se, mučan; teško ga je podneti. Čini se, naime, da odgovor leži u bolesti koja je zahvatila ljude na ovim prostorima pre tridesetak godina i ne pušta ih. Tada se u mnogim glavama uvrežila ideja da je najbitnije biti dobar Srbin ili musliman (od 1993. Bošnjak) ili dobar Hrvat, a da nije najbitnije da na prvom mestu pojedinac mora da bude dobar čovek, pa da tek docnije na osnovu toga biva ubrajan i u dobre Srbe, Bošnjake ili Hrvate. Štaviše, za one najbolje, kakvi su Nikola Tesla, Ivo Andrić i Mehmed Meša Selimović, otimaju se srpski i hrvatski odnosno srpski i bošnjački nacionalisti, pa time samo dokazuju sopstvenu beznačajnost u poređenju s kolosima univerzalne kulture. Naime, najznačajniji ljudi pripadaju čitavom ljudskom rodu, a njima se, razumljivo, ponose i oni narodi iz kojih su takve osobe potekle ili kojima su se one priklonile. Narodi imaju pravo da se velikim ljudima diče, ali nemaju pravo da drugim narodima odriču mogućnost poistovećivanja sa ovim veličinama, jer praćenje istinskih uzora vodi duhovnom usavršavanju, pod uslovom da se ne radi o čistom nacionalističkom nadgornjavanju. Potonje je, razume se, suprotnost svemu duhovnom i predstavlja zloupotrebu velikih ličnosti u uskogrude nacionalističke svrhe.
Danas se plaća danak nacionalističkoj gluposti i uskogrudosti koja je razgradila državu, a koja je, uprkos svim svojim nemalim nedostacima, bila uređenija, bogatija i moćnija od država naslednica. Izgleda da su i njeni građani, a radi se, paradoksalno, o istim ljudima, bili bolje ličnosti od građana novih „država“. Danas se političari evropske druge lige bave naslednicama Jugoslavije, procenjujući njihov napredak u „evropeizaciji“; danas zakrvljena braća (da li je umesno reč „braća“ pisati bez navodnika?) smatraju jedni druge glavnim neprijateljima ne uviđajući da su to postali zbog kratkovidog nacionalizma koji njima samima škodi; danas se najobičnija ljudska solidarnost traži u toru sopstvene nacije, pa građani Srbije koji ne žive u Novom Pazaru ni ne znaju da ovaj grad od preko sto hiljada žitelja nema vodu (ni autor ovih redaka to donedavno nije znao), tj. dobija je tek usred noći pošto je vodovod pravljen za mnogo manju varoš; danas države naslednice ne znaju da se brinu o svim građanima bez obzira na nacionalnu pripadnost, osim ako im to, na našu ogromnu i neizrecivu sramotu, ne narede imperijalni namesnici; danas bivši građani bivše Jugoslavije mogu da osećaju samo tugu i jad, čemer i bes...
