Izvor: Politika, 02.Feb.2014, 12:38   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Tri de­ce­ni­je tra­žio na­kna­du za strah od psa

Tra­gom in­for­ma­ci­je da srp­sko pra­vo­su­đe ima pred­me­te sta­re 30 go­di­na, „Po­li­ti­ka” je pro­na­šla je­dan ta­kav slu­čaj

Beogradski poštar Rade sudio se tri decenije, od marta 1983. do jula 2013. godine. Sve je počelo jednog prolećnog jutra, davne 1978. godine, kada je krenuo da isporučuje pakete. Parkirao je kombi ispred konzulata jedne južnoameričke zemlje i pozvonio na kapiju.

Paket je bio adresiran na ime supruge vojnog >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << atašea. Ušao je u dvorište i tada je ka njemu pojurio veliki pas, kućni ljubimac i čuvar diplomatskog zdanja u centru Beograda.

Rade se uplašio, preskočio ogradu prema ulici i pokušao da uskoči u poštanski kombi kroz prozor. Ali prozor je bio zatvoren i on je iz sve snage udario glavom o staklo. Povredio je i kičmu, pa je proveo nekoliko meseci u bolnicama.

Tek nepunih pet godina kasnije, 1983. godine, odlučuje da tuži lično vojnog atašea te strane države, kome je 1984. godine istekao mandat pa se vratio u svoju zemlju. Opreza radi, poštar je tužio i SFRJ, a kasnije i Republiku Srbiju, kao pravnog sledbenika bivše države.

Prvostepeni sud donosi više različitih odluka – odbacuje tužbu, pa mu to rešenje ukida Okružni sud, zatim odbija zahtev, pa je i ta odluka ukinuta, da bi presuda kojom je usvojio tužbeni zahtev postala pravnosnažna sredinom devedesetih godina. Međutim, Vrhovni sud ukida presudu po reviziji 1997. godine.

I poštar Rade sa svojim advokatom i Republičko javno pravobranilaštvo ulagali su žalbe i odgovarali na njih. Izvođena su raznovrsna veštačenja. Raspravljalo se o imunitetu vojnog atašea te daleke, prijateljske, prekookeanske zemlje, pa je zaključeno da ga štiti imunitet i tužba protiv njega je povučena.

Sporno je bilo i da li je tužba zastarela, jer je Rade povređen pre stupanja na snagu Zakona o obligacionim odnosima, a bilo je prošlo skoro pet godina do podnošenja prve tužbe protiv diplomate i deset godina do tužbe protiv države.

Najnoviju presudu iz 2011. godine, kojom je Prvi osnovni sud delimično usvojio tužbeni zahtev, preinačio je Apelacioni sud u Beogradu u julu 2013. godine i u celini odbio tužbeni zahtev. Sud je zaključio da je tužba bila usmerena na tuženog koji ne može biti odgovoran. Odlučeno je da svaka stranka, i Rade i Srbija, snosi svoje troškove postupka.

Sud je proučavao i Bečku konvenciju o diplomatskim odnosima, a onda je konstatovano da je „primarno odgovorni dužnik, kao vlasnik opasne stvari – psa, izbegao svoju odgovornost za naknadu štete pošto ga štiti imunitet”, a da Rade nije tužio onog ko je mogao da bude odgovoran – državu u čijoj je diplomatskoj službi bio vojni ataše.

Dostavio je obimnu medicinsku dokumentaciju. Lečen je na neurohirurškoj, neurološkoj i psihijatrijskoj klinici. Prešao je na drugo radno mesto, a pre 11 godina otišao je u invalidsku penziju. Veštaci su pred sudom objasnili da je tog kobnog junskog dana 1978. godine pretrpeo bolove jakog intenziteta, a da i danas ima intenzivne glavobolje, naročito pri promeni vremena, kao i da je pod kontrolom neurologa.

Zbog napada psa pretrpeo je „strah jakog intenziteta za život koji je trajao do pet minuta”, zatim „sekundarni strah jakog intenziteta oko 72 sata, srednjeg intenziteta godinu dana, a slabijeg intenzitet dve godine”.

Taj strah je vremenom, „zbog trajnih posledica na njegovo duševno zdravlje u vidu jače napetosti, afektivne labilnosti, sniženja kognitivnog funkcionisanja i praga tolerancije na stresne situacije, prerastao u oboljenje”. Životna aktivnost umanjena mu je za 50 odsto, rekli su veštaci.

Utvrđivana je i razlika u plati koju je primao na prvom i drugom radnom mestu, kao i razlika između iznosa invalidske penzije i zarade koju bi primao da je ostao u radnom odnosu.

Tražio je 300.000 dinara za pretrpljene fizičke bolove, 900.000 dinara za duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti i 400.000 dinara za strah, sve sa zakonskom zateznom kamatom.

Tako je ukupna suma koju je tražio na ime naknade materijalne štete dostigla iznos od 2,6 miliona dinara. Na kraju nije dobio ništa.

– Očigledno je problem bio u tome što je ovaj građanin pogrešno usmerio svoju tužbu. Umesto što je tužio stranog vojnog atašea zbog posedovanja „opasne stvari – psa”, a to je takođe bilo teško dokazati, mogao je da tuži svoju firmu zbog povrede na radu i brzo bi dobio odštetu. Sudu nije poznato da li je on dobio bilo kakvu odštetu od Pošte, ali okolnosti upućuju na to da jeste, a u tom slučaju ne bi mogao da traži „duplu” odštetu – kaže za „Politiku” sudija koja je upućena u ovaj predmet.

U presudi se ne navodi da li je diplomatski pas uopšte ujeo poštara. Ni u nalazima medicinskih veštaka nema navoda o ujedu ili ogrebotinama.

Sudija kaže da je ovo jedinstven slučaj u kojem je bilo sporno pitanje građanske odgovornosti stranog diplomate. U našoj sudskoj praksi nije bilo nijednog sličnog slučaja.

Ova maratonska parnica jedinstvena je i po trajanju. Završena je 30 godina posle podnošenja tužbe i skoro 35 godina od kritičnog događaja.

Alek­san­dra Pe­tro­vić

objavljeno: 02/02/2014

Nastavak na Politika...