Izvor: Politika, 25.Nov.2006, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Traženje izlaza iz teskobe
Koristeći za priču antički mit, Lukić je na alegoričan način ustvari opisivao svoje doba, tačnije Brozovu diktatorsku epohu
Da je živ dramatičar i pesnik Velimir Lukić (1936–1997) upravo bi napunio sedam decenija života. Ovaj stvaralac koji je u poeziji pripadao neoklacisizmu (za razliku od neosimbolista koji su bili okrenuti prirodi on je "zloupotrebljavao" istoriju), a u dramama vešto se služio alegorijom da bi opisao svoje vreme i diktatorsku epohu Brozovog doba.
>> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << />
Pisac više zbirki pesama i dvadesetak drama, Lukić je već u delu "Okamenjeno more" (1961) savremene događaje prebacio u vreme trojanskog rata kada su stari Eladi gotovo deset godina ratovali i razorili Troju zbog jedne senke. On je u toj priči opisao šta se događa ljudima koji se suoče sa totalitarnom vlašću. Čak i kad joj pojedinac pruži otpor biva na kraju ponižen, slomljen, stavljen pred užasnu dilemu, ili da bude ubijen, ili da pristane na saradnju da bih sačuvao bar malo spoljnog dostojanstva, tačnije spasao goli život.
Napisao je dve drame o Brozu još za vreme njegovog života. Prva se zove "Drugi život kralja Osvalda" (1962) koja je napisana u ezopovskom stilu. Savršeno jasna u aluzijama, ovu dramu je tri godine po prikazivanju napao lično Vladimir Bakarić, tadašnji prvi čovek hrvatskih komunista. Druga drama je bila "Zavera ili dugo praskozorje" (1971), koja je igrana baš u vreme kada su rušeni srpski liberali. Poslednja njegova drama zove se "Tebanska kuga" u kojoj je, polazeći od mita o Edipu, razvio priču o Zevsojoj smrti, o tome da niko neće da prizna da je Zevs umro osim Tanatosa, boga smrti, koji stupa na scenu i počinje svoj krvavi kasapski pir.
Ovaj velikan dramskog iskaza voleo je sam da objašnjava svoja dela pa nam je jednom prilikom rekao : "Pisac kada uzima antičke motive koji su, zaista u bezbroj varijanti korišćeni u dramskoj književnosti, svestan je da mu se uvek može reći kako ide linijom manjeg otpora. Antički mit je teška fabula koja u sebi nosi potpunu savršenost, potpunu konačnost, potpunu dubinu. Svaka varijanta savremenog pisca na antički mit, normalno i sigurno manje je duboka i manje je autentična nego što je to pravi mit, ili mit kod Evripida, Sokofla i Eshila.
Kada je 1994. godine kod "Prosvete" objavio zbirku pesama "Budne senke tame", on kao da je tu naslutio svoju smrt: "Vihori nose me ka reci smrti –/ Haron, mrzovoljan, u barku punu duša/ Trojanskih uguraće me žustro"... Tu će pridotati i sledeće reči: "Pisati da ne bih poludeo/ makar i stihove nikom potrebne".
Slično životnom putu Šekspira, išao je Lukić koji, u istoj knjizi beleži i ovo: "Samo mrtva jesen, puna je milosti". Ta "mrtva jesen" i milost su ono prema čemu se kretala njegova pesnička imaginacija i kojom je pokušao da pronađe izlaz iz teskobe sa kojom je neprestano živeo.
Oni koji su dobro poznavali Lukićevo stvaralaštvo i njega samog, znali su da ovaj pisac, čiji se stihovi nalaze u mnogim našim i svetskim antologijama, stvarao isključivo noću i to posle svakovečernjih dugih sedeljki u Klubu književnika. Pisao je, ponavljao je to i nama, samo kada je za to imao potrebu, kada je imao nadahnuće i to od vremena davnih, dok se družio sa mladim piscima koji su mislili "da je pisac Bog, a da drugih bogova u životu nema". Jedan od tih bogova naše književnosti bio je uz Velimira Lukića i Branko Miljković.
Ostaće zapisano da je Lukić na položaju "prvog čoveka" Narodnog pozorišta u Beogradu uspeo da ostane ravno četiri uzastopna mandata, tačnije 16 godina, od 1975. do 1991. Pre početka upravnikovanja, dve sezone vodio je Dramu ovog državnog pozorišta. Nepresušnu energiju i žarke lične želje poklonio je rekonstrukciji zgrade na Trgu Republike i dočekao je taj čin. Na 120-godišnjicu, 22.novembra 1988. počelo je ponovo da radi ovo pozorište. Proslavi je prisustovalo nekoliko stotina poklonika Talije, kada je izvedena premijera Eshilove "Orestije". Behu to četiri sata Elade.
U njegovom pozorištu, kao i širom Srbije, čijoj istoriji je posvetio svoja dela, međutim, njegove drame se već punu deceniju ne igraju. Prepuštene su, potpuno neopravdano, zaboravu.
Dušan STANKOVIĆ
[objavljeno: 25.11.2006.]
