Izvor: Blic, 21.Feb.2005, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Tkanje svoje egzistencije
Tkanje svoje egzistencije
Može li ručni rad da obezbedi pristojan dopunski ili jedini prihod? Proverili smo u razgovoru sa ženama koje pokušavaju da unovče svoju veštinu, maštovitost i upornost.
Na Beogradskom sajmu, na februarskoj smotri tekstila i prateće industrije bilo je puno malih štandova na kojima su svoja dela prodavale slikarke svile i grnčarije, tkalje, prelje, majstorice pačvorka...
Najlepše saksije
Kad je ostala bez posla >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << Svetlana Kujević (34), inženjer šumarstva, počela je da oslikava grnčariju, u tandemu sa Jasminkom Zarić, drugaricom iz detinjstva. Saksije su im specijalnost, a svaka je unikat.
- Najteže je kad se kreće - objašnjava Svetlana - jer je potreban početni kapital. Kako vreme odmiče, tako se i troškovi smanjuju. Osnovni materijal, boje, četkice, lepak, lak, šmirgl ne košta više od 1.500 dinara. Za jednu saksiju potrebno je nekoliko sati rada, a cena zavisi od veličine, 200-300 dinara. Sad nam je problem to što nemamo svoju radnju. Potpuno smo nezaštićene. Snalazimo se, tražimo preporuke... Od ovoga ne može da se živi, ali može da se dopuni kućni budžet. Skupoceni pačvork
Svetlanu Radović (55), inženjera statistike, zaposlenu u Zavodu za zdravstvenu zaštitu ŽTP-a, pre tri godine je privukao oglas za kurs pačvorka koji na NU 'Braća Stamenković' drži Gorjana Ajzinberg, akademska umetnica i stručnjak za pačvork.
- Pačvork traži upornost, preciznost, maštovitost, pedantnost, znači puno vremena. Bliži mi se penzija - iskrena je ona - i želim da mi vreme bude ispunjeno. Pačvork može samo da dopuni kućni budžet. Za jedan komad, dimenzija 57x67 centimetara, koji je napravljen od 1.695 delova, potrebno je pet-šest dana, a cena mu je oko 10.000 dinara.
Kad hobi postane posao
Milena Gazibara (55), ekonomista, nije ni slutila da će od svog hobija, oslikavanja svile, jednog dana izdržavati porodicu.
- Daleke 1980. u Minhenu videla sam kako neka žena u holu robne kuće, okružena masom radoznalaca, slika na svili. Toliko mi se to dopalo da sam odmah kupila boje i tako počela - priča ona.
Početniku treba oko 700.00 dinara za osnovni materijal za oslikavanje ešarpi, kravata, tašni, stakla, abažura itd. Uporni i vredni mogu vremenom da se probiju i, kao Milena, sklope ugovor o prodaji sa 'Srbijateksom' ili nekom drugom firmom. Njena cena za oslikanu maramu je 1.200 dinara, a ista se prodaje za 1.912 dinara.
Sve više tkalja
Stanislava Šušić (54), profesorka biologije, počela je da tka u NGO 'Artefakta', gde su u početku kursevi bili nemenjeni izbeglicama, a vremenom su, kako je rastao broj nezaposlenih, uključili i ostale žene. Sad svaka ima svoj razboj, a kilogram pamučne kanure plaćaju pet-šest evra.
- 'Artefakta' nam pomaže u nabavci, prodaji, prave nam izložbe - objašnjava Šušić, koja tka sve što joj padne na pamet. - Koristim uvek prirodne materijale. Za jednu jastučnicu 50x50 centimetara, potrošim oko 500 grama pamuka. Tkam je satima i prodam za 1.050 dinara. Od ovoga se teško živi. Tkanice uglavnom kupuju stranci, jer naši ljudi nemaju baš para za to.
Naplatim samo ruke
Danica Simić (66), štrika od detinjstva, a sad je igle spasavaju od nemaštine i dopunjuju penziju od 7.000 dinara.
- Kad sam nervozna ili neraspoložena, uzmem pletivo i na sve zaboravim. Hvala bogu te ima ova nevladina organizacija 'Lastavica', koja drži kurseve tkanja, heklanja, štrikanja i pomaže nam da prodamo ponešto... U početku je to bilo samo za žene izbeglice, ali su teška vremena došla i nama. Za jedan džemper mi treba nekoliko dana, a naplatim ga hiljadu dinara. Sad više nemam para za vunicu, pa štrikam po narudžbini. Sve mi donesu, a ja naplatim ruke. Bolje išta nego ništa - kaže baka Danica. B. Tasić
