Izvor: Večernje novosti, 19.Sep.2012, 22:41   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Težak život i 17 godina posle "Oluje"

ŽIVOT Vesne Milošević (36), koja je bila tek malo više od devojčice kada je sa bratom i majkom oterana iz Benkovca, nije ni za nijansu svetliji danas, 17 godina posle "Oluje". U memljivoj sobi veličine sedam kvadratnih metara u izbegličkom kampu u Pančevu sa samo 1.000 dinara mesečno pokušava da othrani decu - Vanju (4) i Nemanju (2). Njena je sudbina isprepletana tugom od ranog detinjstva. Otac joj je poginuo kada je imala samo godinu dana. Puška je sa ognjišta oterala, a sa bratom i >> Pročitaj celu vest na sajtu Večernje novosti << majkom odavno nije u kontaktu. Da dotakne dno, pomogao joj je i muž. - Vratio se u Sokobanju kod svojih roditelja i od tada za nas neće da čuje - tiho, nekako stidljivo kaže Vesna. - Majka se preudala. Živi u Lazarevcu. Ja živim svoj život, ako se ovo životom nazvati može, a ona i brat svoj. Putevi nam se nikada ne ukrštaju. A kako nesreća nikada ne ide sama, ova nesrećna žena se i razbolela. Stresne situacije i težak život ostavili su posledice po Vesninu štitnu žlezdu. - Ne idem u bolnicu. Kako ću kada nemam zdravstvenu knjižicu - odmahuje rukom. Najrađe bi da preskoči ovu muku, da je ne izgovara, pa će ona možda sama proći.ZAJEDNIČKI TOALETI ZAJEDNIČKI toaleti u centru izgledaju prljavo i napušteno. Svaki sprat ima jedan. Kao da ljudska noga kročila nije u njih godinama. - Desetak nas koristi po jedan na spratu - kaže domar. Jednom u tri meseca, priča nam, primi pomoć. Celih 3.000 dinara od Centra za socijalni rad. Nema pravo na dečji dodatak, nema pravo na bilo kakva druga primanja. - Kada bih imala naša dokumenta, mogla bih da dobijem socijalnu pomoć ili dečji dodatak, ali, onda bih izgubila pravo na stanovanje u ovih sedam kvadrata - nema rešenje Vesna. U kolektivnom centru teško živi pedesetak izbeglica sa Kosova, iz Bosne i iz Hrvatske. Koliko god njihova sudbina ličila na sudbinu Vesne, Vanje i Nemanje, prvo za nju staju. - Pomažemo koliko možemo, ali razumite, nemamo ni mi mnogo - kaže Drago Jakovljević, domar u izbegličkom kampu. Pre nego smo se rastali, uvela nas je u sobu. Oronuli zidovi i opori miris. U uglu je stajao jedan mali, trideset godina star televizor. Nije bilo programa. Šuštao je. Preko dva kreveta na sprat pobacane su bile ponjave. Nemanja nije prestajao da plače. - Gladan je - očajno kaže Vesna Milošević. - Sudbina je namestila da budem mučenica za života!

Nastavak na Večernje novosti...