Izvor: Politika, 06.Apr.2008, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Testiranje lidera
Predizborne kampanje su pre svega vreme kada se međusobno odmeravaju političari i birači. Prvi su ti koji imaju robu za prodaju, drugi su pak u poziciji kupca. U našem slučaju, u političkom zahuktavanju uoči majskog višeboja, cinici bi mogli da primete kako je asortiman veliki, ali izbor mali...
To što je kampanja na momente „prljava”, što stranke daju obećanja koja ne nameravaju (niti mogu) da ispune, nije naša specijalnost – to je praksa i u „zrelim” >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << demokratijama. Kopanje po prošlosti, zavirivanje u džepove i stanove pa i direktno laganje o protivnicima (ili o sebi, svejedno), dešava se svugde kada počne žestoko nadmetanje za glasove, osiguravanje lojalnosti opredeljenih i vrbovanje neodlučnih.
Sticajem okolnosti, minula kampanja za dva kruga predsedničkih izbora i aktuelna za parlamentarne i lokalne, podudaraju se sa predizbornim maratonom (pred)kandidata za novog američkog šefa države, što nameće neka poređenja. U pitanju su, doduše, dva različita politička sistema, sasvim drugačije demokratske tradicije i, naravno, suštinski različiti problemi, ali neki principi su ipak univerzalni.
Zajednički im je marketinški princip: kandidati su upakovani tako da na biračkom tržištu imaju što bolju prođu; sve njihove najbolje osobine su naglašene, one manje privlačne sakrivene. Kampanje su u oba slučaja i pozitivne (obećanja promena nabolje) i negativne (sejanje straha i neizvesnosti ako pobede oni drugi).
Pa ipak, prateći pažljivo i našu i njihovu izbornu trku, sve sam ubeđeniji da je njihova verodostojnije i mnogo rigoroznije testiranje potencijalnih lidera od ove naše. Iz nekoliko ubedljivih razloga.
Prvo, izbor američkog predsednika ima dve faze, od kojih je na neki način važnija ona preliminarna, kada se dva glavna tabora, republikanci i demokrate, izjašnjavaju o „kandidatima za kandidate”. Reč je o unutrašnjim stranačkim kvalifikacijama, u kojima se, po donekle različitim pravilima, o tome izjašnjava partijsko članstvo, a ponegde i oni koji kao takvi nisu registrovani.
To je iscrpljujući i veoma skup proces, koji je počeo čak dve godine pre finalnog izlaska na birališta. Republikanci su ovaj deo posla već završili – na megdan će u novembru izaći senator Mekejn, dok demokrate tek treba da potvrde da li će mu se suprotstaviti Hilari Klinton ili Barak Obama.
Prema onome što je dosad viđeno, njihovo nadmetanje je istinski demokratski spektakl, u kojem je na proveri sve: od elokvencije, preko karaktera, do političkog programa. Svrha je da se pokaže i dokaže da će kandidat koji bi mogao da postane predsednik, biti postojan i kvalifikovani lider, onaj ko bi, ako bi mu i u tri sata posle ponoći zazvonio crveni telefon, i bunovan mogao da donese pravu odluku.
To, istina, ne garantuje uvek uspešan rezultat (Oliver Stoun upravo počinje snimanje filma, koji, kaže, treba da odgovori na pitanje „kako je Buš od jednog alkoholičara postao najmoćniji čovek sveta”), ali u proveri naših lidera mi bismo ipak mogli da nešto pozajmimo od Amerikanaca.
Milan Mišić
[objavljeno: 06/04/2008]
