Izvor: Politika, 18.Feb.2013, 16:04 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Taoci unutrašnjih sila
Izgleda da smo se i na primeru našeg zdravlja pokazali kao vrhunski majstori da pravimo štetu na račun sopstvenog življenja, samo da bismo oponašali druge
Raznovrsnog nasilja danas je napretek. No i ono je dobilo neka čudna obeležja. Sad su najčešće žrtve iz kruga „najrođenijih”, ili pak „prvi put viđeni”, a u pozadini zločina otkriva se nekakav „mentalni feler”. I tako psihijatrijski bolesnici ne svojom voljom nađoše se u žiži medijske pažnje. Slika >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << jednog od tih zločina, možda i najstravičnijeg kod nas iz tog delokruga, nikako da izbledi. Potiče iz Negotinske krajine, iz sela Jabukovca, kada je (27. jula 2007.) poubijano devetoro njegovih stanovnika. Ubica je poznat, njihov sugrađanin i komšija. Reč je o neredovno lečenom duševnom bolesniku koji je u napadu pomućene svesti učinio nezapamćeni masakr.
U vezi s ovim događajem treba postaviti više pitanja i sa ove vremenske distance. Ako ni zbog čega drugog ono zbog eventualnog šoka u budućnosti u kojoj se ne mogu isključiti reprize sličnih sadržaja. Svakodnevna psihopatologija nas na to opominje. Ovih dana naša javnost je, recimo, šokirana vešću da je sin ubio majku jer je na njega ,,bacila čini“. Sličnih medijskih vesti je na pretek. Pitanje glasi: kako je moguće da se ovako opasni bolesnici slobodno kreću našim ulicama bez odgovarajućeg stručnog tretmana. Prema našim zakonskim propisima neslužbeno lice zatečeno s vatrenim oružjem na javnom mestu smešta se u zatvor. Osobe s mnoštvom sumanutih, nasilničkih psihotičnih misli i drugih bolesnih sadržaja u glavi istovremeno mirno šetaju našim trgovima, prepušteni sami sebi bez ikakvog društvenog nadzora, iako su ih stručne službe evidentirale kao socijalno neprilagođene. Zašto kod nas nema registra takvih bolesnika niti funkcioniše njihovo obavezno sociopsihijatrijsko praćenje koje je bilo u opticaju pre stupanja na snagu novog zakona o zdravstvu? Taj model je svojevremeno preuzet sa Zapada, gde je i sada u primeni, a kod nas je nastalom dedispanzerizacijom domova zdravlja, po slovu novih propisa, prestao da se primenjuje. Ministar zdravlja u vezi jabukovačke katastrofe svojevremeno je pomenuo samo kontrolu oružja kod građana, znači loptica se prebacuje u tuđe dvorište.
Lečenje duševnih bolesnika biće regulisano novim zakonskim propisima, čime će procedura njihovog prisilnog lečenja biti jasnija i transparentnija. No, to se nikako ne sme izjednačavati s gubitkom slobode, kao što se može čuti u određenim krugovima, niti da oteža nužnu potrebu za terapijskim tretmanom.
Srpska psihijatrija, koliko mi je poznato, nikada nije zloupotrebljavana. Prinudna hospitalizacija se nerado čini i uvek je stresni događaj i za one koji su primorani da je primenjuju. Ovde se ne radi ni o kakvom ugrožavanju ljudskih prava, već o vidu pomoći. Iznuđena prinuda je odgovor na SOS poziv nekog bespomoćnog i ima za cilj da dotičnom vrati oduzetu slobodu, ne i da ugrozi dostojanstvo njegove ličnosti. Ovde je izgleda reč o zameni teza. Činom razbolevanja duševni bolesnici su postali taoci nekontrolisanih unutrašnjih sila zbog kojih mogu biti opasni i za sebe i za okruženje. I kao što se davljenik ne pita da li želi da ga spašavamo, isto tako i od nekoga ko nema uvid ni znanje o težini ličnog problema mentalne prirode ne može se tražiti saglasnost da bi mu se priteklo u pomoć. Priroda ove vrste lekarske usluge ima svoju ljudsku dimenziju. Ukoliko se dovodi u pitanje stručni kodeks i Hipokratov zavet, tim povodom nastala slepa ulica ne može se učiniti funkcionalnom nikakvim pravnim arbitriranjem, već samo afirmacijom humanog činioca.
S psihijatrijske strane znalo se činiti i mnogo više. Da podsetim, za vreme aprilskog bombardovanja Beograda 1941. godine profesor psihijatrije, naš poznati lekar Vlada Vujić, iz porušene psihijatrijske bolnice na Guberevcu prevezao je sve duševne bolesnike na tek formiranoj skeli Dunavom u Pančevo i Kovin. Podvig koji zaslužuje divljenje.
Novi zdravstveni propisi ukinuli su dispanzere za mentalno zdravlje koji su postojali pri domovima zdravlja i na taj način uskratili pravo mentalnim bolesnicima na društveno organizovanu brižnost o njima, kao i na mogućnost stalnog i obaveznog sociopsihijatrijskog praćenja. Uvek su bili pod budnim okom stručnog tima dispanzera. Učinjena dedispanzerizacija unazadila je neke aspekte zaštite zdravlja, pa i mentalnog. Samo se kroz dispanzerski rad može sprečiti recidiv bolesti i preduprediti nova oboljenja. Nikakva druga organizaciona forma ne dolazi u obzir. Ministarka zdravlja je nagovestila reaktiviranje savetovališta za dijabetičare, za očekivati je da se to dogodi i s dispanzerima za mentalno zdravlje u primarnoj zdravstvenoj zaštiti.
Na osnovu ličnog dugogodišnjeg iskustva u dispanzerskom radu s psihijatrijskim bolesnicima odgovorno tvrdim da su se Jabukovac i slične nesreće u vezi s ovom kategorijom bolesnika mogle izbeći da nije napušten raniji koncept lečenja. Izgleda da smo se i na primeru našeg zdravlja pokazali kao vrhunski majstori da pravimo štetu na račun sopstvenog življenja, samo da bismo oponašali druge.
Primarijus, doktor medicinskih nauka, neuropsihijatar
Boško Jovičić
objavljeno: 18.02.2013.
