Izvor: Glas javnosti, 18.Okt.2009, 14:55 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Talas deindustrijalizacije
Model privatizacije kakav se sprovodi u Srbiji odavno je kritikovan u stručnoj javnosti. U naučnim krugovima opisane su mane ovakve privatizacije i ponuđena rešenja, ali u životu nema posledica takvih ukazivanja, kao ni u politici. Privatizacija se odvija dosledno, brže ili sporije, ali sa posledicama koje izgledaju kao rezultat nekakve strategije za uništavanje srpske privrede.
Očekivalo se da će model prodaje preduzeća doneti povećanje efikasnosti u privatizovanim firmama >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << i napredak srpske privrede. To se, međutim, nije dogodilo. Oko četvrtine prodaja je poništeno, a jedan broj preduzeća nikada nije ni nastavio da radi. Takođe, izvestan broj preduzeća kupljen je s ciljem koji nije unapređenje proizvodnje nego zauzimanje građevinskog zemljišta, objekata ili slično.
Deindustrijalizacija
„Očekivanja da će se ekonomskom politikom privatizacije, kao jedne od ključnih tačaka deregulacije i liberalizacije po receptu MMF, obezbediti sveukupni ekonomski napredak pokazala su se kao nerealna. Problemi nezaposlenosti, rasta siromaštva, negativnog trgovinskog bilansa i spoljna zaduženost ostaju i dalje kao osnovne razvojne teškoće koje se, očito, samo prodajom društvenih i državnih preduzeća ne mogu rešiti“, upozorio je još pre tri godine Božo Drašković iz Instituta ekonomskih nauka u Beogradu, na savetovanju „Ekonomska tranzicija u Srbiji 2001-2005.“
„Umesto povećanja efikasnosti, u velikom procentu se može govoriti o neuspešnim privatizacijama koje su dodatno pogoršale strukturu i performanse srpske privrede“, smatra danas Božidar Cerović sa Ekonomskog fakulteta u Beogradu.
„Privatizacija se u Srbiji odvijala na način da su preduzeća isuviše često prodavana vlasnicima sa sumnjivim kapitalom i nedovoljnim poslovnim kompetencijama“, ocenjuje Dejan Šoškić. „Naočigled svih nas, ‘razvojni model’ u Srbiji se dominantno svodio na otvaranje banaka, šoping molova, kladionica i izgradnju luksuznih poslovnih i stambenih objekata“, navodi Šoškić i ukazuje da u našoj strukturi bruto dodate vrednosti (podatak za 2006. godinu, statistički godišnjak Srbije, 2008, str. 134), gotovo 60 odsto potiče od usluga, a tek 29 odsto od industrije i građevinarstva. U odnosu na zemlje EU koje su po nivou BDP po glavi stanovnika bliže Srbiji, vidi se da one imaju daleko viši procenat učešća industrije i građevinarstva nego što je u Srbiji.
Zemlja učešće industrije i građevine u BDP (u procentima)
Češka Republika 38,3
Slovačka 35,0
Rumunija 34,5
Slovenija 34,1
Poljska 31,7
Bugarska 31,5
Mađarska 30,7
Srbija 29,1
(Eurostat, godišnjak 2008, str. 104)
„Ono što se desilo u našoj zemlji je dramatičan pad industrijske proizvodnje, tj. deindustrijalizacija, tokom 90-ih godina, od koje se ni izbliza nismo oporavili tokom poslednje reformske decenije“, iznosi Šoškić.
U pogledu zaposlenosti rezultati su takođe daleko od željenih pošto se nije desio očekivani talas otvaranja novih radnih mesta kao rezultat reformskih procesa. Od 2000. do danas bez posla u Srbiji ostalo više od 500.000 radnika (V. novosti, 20. 9. 2009.). Stopa nezaposlenosti, prema podacima RZS, povećana je sa 13,3 odsto u 2002. godini na 14,7 odsto u 2008. i to uz promenjenu metodologiju u poslednjoj posmatranoj godini, koja daje povoljnije pokazatelje.
Izneverena obećanja i buduća razočaranja
Danas je jasno da su izneverena očekivanja od privatizacije - bar najvećeg dela stanovništva. To možda najbolje pokazuje armija od blizu pet miliona stanovnika Srbije koji su se prijavili na poziv za upis za dobijanje besplatnih akcija u vrednosti od po hiljadu evra. Sve je izglednije da će i to obećanje biti iznevereno.
Istraživanje iz 50 privatizovanih preduzeća koje je proveo Ujedinjeni granski sindikat Nezavisnost (Centar za obrazovanje, istraživanje i privatizaciju u saradnji sa Progetto Sviluppo) pokazalo je da je apsolutna većina - oko dve trećine ispitanika (62,5 odsto) - nezadovoljna efektima privatizacije.
Privatizacija se nastavlja, uprkos ovakvim rezultatima i mada se već javno postavlja pitanje njenog legitimiteta. Ono što sada najavljuju poznavaoci, jeste talas preuzimanja firmi zbog pada cena akcija od skoro 80 odsto za godinu dana (Talas preuzimanja tek će uzeti maha, Blic, 28.3.2009.). Kakve će najčešće posledice imati taj „drugi talas privatizacije“ može da se pretpostavi iz analize preduzeća - akcionarskih društava koja su nastala iz društvenog sektora svojinskom transformacijom, najpre kroz masovnu insajdersku privatizaciju sa velikim brojem malih akcionara, da bi se potom došlo do koncentracije kapitala, odnosno prodajom akcija na berzi uspostavljena je „gazdinska“ kontrola nad kapitalom.
Do nestabilnosti, rasta zaduženosti i pada zaposlenosti u ovim preduzećima došlo je nakon koncentracije vlasničke strukture, navode autori analize Drašković, Kostić i Rajković (Tranzicija u Srbiji, str.265). „Koncentracija vlasničke strukture nad privatizovanim preduzećima, naročito u slučajevima kada u privatizaciji nisu učestvovale multinacionalne kompanije, nije vodila ka rastu konkurentnosti, ekonomskoj efikasnosti i rastu zaposlenosti“, zaključuju autori.
Procenjuje se da će oko dve stotine preduzeća do kraja godine „dobiti novog gazdu ili akcionara“, preuzimanjem firmi ili dokupljivanjem akcija (Blic, isto). Tu je reč o jeftinoj kupovini vlasništva, ali je sada razvijena i nova, špekulantska tehnologija za preuzimanje firmi. Takav je primer sa preduzećem „Informatika ad“ iz Beograda, gde je investiciona i brokerska kuća Citadel, uz samo 2,6 vlasništva akcija, prikupljala ovlašćenja drugih fondova i malih akcionara, uveravajući ih - manipulacijama i nerealnim obećanjima - da preko akcionarske skupštine izglasaju promenu uprave preduzeća i postavljanje svojih ljudi u upravni odbor i menadžment. Mogu samo da se pretpostavljaju razmere katastrofe za preduzeće da je ovaj poduhvat uspeo.
Kako pružiti otpor
Na šta mogu da računaju „objekti privatizacije“? LJudi koji su pogođeni gubitkom posla i životne perspektive, mogu da se bore samo za goli opstanak, da prežive, ali ne i da pobede. Na vapaje unesrećenih i dalje se javno odgovara da su „borci za utopiju“, da traže „prevaziđena prava na rad“, da „čuvaju neradničke privilegije iz socijalizma“ itd. Još se ne priznaje da je reč o prekršenim privatizacionim ugovorima, neosmišljenim privatizacijama i izneverenim početnim ciljevima čitavog poduhvata.
Strateško partnerstvo (proklamovano, a vrlo retko ostvareno), korporativna svojina, konzorcijumsko vlasništvo, zadrugarstvo ili razni modeli participacije i saupravljanja mogli su da budu alternativa, ali nisu omogućeni.
- Poznati zagovornici neoliberalne politike, poput bivšeg ministra za privatizaciju i suvlasnika konsultantske revizorske firme, koja je bila uključena u sporne prodaje „Sartida“ i „Knjaz Miloša“, i dalje zastupaju elitističko uverenje da spadaju u odabranu manjinu političara koji znaju bolje od većine građana, šta je dobro za njih i da je njihova odgovornost upravo da pokušaju da nametnu većini ono što prepoznaju kao „buduće vrednosti“, piše Vera Vratuša, profesor sociologije na Filozofskom fakultetu u Beogradu (Privatizacija bez legitimiteta, Politika, 19.6.2009.).
KOLEKTIVIZACIJA I PRIVATIZACIJA
Odabrani učesnici na jednom skupu u Medija centru iznosili su i razne druge argumente u prilog podrške nastavljanju dosadašnje privatizacije. Na primer, „kapitalizam je inherentan ljudskoj prirodi“ i „štetno je radovanje što je kapitalizam u krizi“ (Goran Nikolić, Institut za ekonomske studije) ili „bizoni nisu imali gazde, pa su izumrli, a krave su preživele pošto su imale gazde“ (Miroslav Prokopijević, Centar za slobodno tržište) ili „ljudi kod nas ne žele da rade, istorijat srpske lenjosti seže iz života u srednjovekovnim zadrugama, gde su muškarci radili samo dva meseca godišnje“ (Mijat Lakićević, urednik u Blicu).
Kod ovakvih argumenata, možda je zgodno pomenuti i jednu od omiljenih fraza obožavalaca slobodnog tržišta, „Vuk na ovcu svoje pravo ima“, koja treba da potvrdi pravo jačega i princip evolucije i prirodne selekcije svuda, pa i u ljudskim poslovima. Trebalo bi da znači da jači radi što hoće, a slabiji trpi što mora. Tome su skeptici smislili sledeće primedbe: ako imamo svest o racionalnom ponašanju onda „vuk na ovcu svoje pravo ima“ da bi opstao, ali samo na jednu, a ne i da zakolje celo stado što on nagonski čini. A ako vodimo računa o pravednosti - sit vuk nema pravo ni na to svoje jedno jagnje nego samo vuk koji je gladan...(Finansijske i pravne špekulacije, Dragoslav Slović, Fineks, Beograd, 2009. str. 22).
Očigledno je da je neophodno preispitivanje dosadašnje privatizacije i povratak početnim ciljevima.
- U okolnostima zaoštravanja krize i neokejnzijanskih mera podržavljenja finansijskih institucija i industrijskih korporacija u centrima svetskog kapitalističkog sistema, ne bi li trebalo i u Srbiji makar zaustaviti dalje sprovođenje neoliberalnog koncepta prinudne i ubrzane privatizacije, koji je pretvorio Srbiju u prezaduženo polukolonijalno tržište za uvoznu robu, gotovo zatrte vlastite industrijske proizvodnje i razbaštinjenog, obespravljenog, osiromašenog i nezaposlenog stanovništva - pita Vera Vratuša.
- Ako naša kriza, uz sve nevolje, bol i patnje ojađenog naroda, bude produkovala i elemente kreativne destrukcije, onda se može očekivati da će dosadašnji pogubni tok tranzicije, krizom biti zaustavljen i da će se stvoriti pretpostavke za otpočinjanje novog, svrsishodnijeg kursa tranzicije - smatra Marko Sekulović.
Da li se i kako može za ovo pridobiti „politički faktor“? Kada je u Srbiji sprovođena ubrzana i prinudna kolektivizacija sela pre više od pola veka, bilo je nekih sličnosti sa današnjim prilikama. Na pitanje kako je to nasilje nad razumom i životom prestalo, poznavaoci toga vremena - pored ostalog - ukazuju da se masovno nasilje nad stanovništvom u jednom trenutku okrenulo i ka vlastodršcima. To je dovelo do tihog, ali konačnog napuštanja „čupanja brkova i guše“ seljacima. Ima li danas nagoveštaja da se nasilje - koje trpe najširi slojevi - približava i vladajućim krugovima? Da li su novostvoreni centri moći, do kojih se stiže preko adresa tajkuna, finansijskih špekulanata i drugih „tranzicionih dobitnika“, postali opasni za nosioce vlasti? Ko danas stvara i obara vlade u Srbiji?
Američki predsednik Obama najavljuje državnu kontrolu finansijskih tržišta i sprovodi mere državne pomoći posrnulim gigantima američke industrije. U Srbiji, promoteri neoliberalne dogme kažu da su to „luckasti“ potezi američkog predsednika (M. Prokopijević, panel diskusija „Privatizacija ili podržavljenje“ (Medija centar, Beograd, 6.7.2009.) Šta li oni tek govore o srpskom predsedniku?
SLAVOLJUB KAČAREVIĆ (OBJAVLJENO U REPUBLICI BR. 462-463)
Rzumem poentu izjave Miroslava Prokopijevića o bizonima, ali je trebao malo da se istorijski potkuje i uzme drugu zivotinju za primer. Bizoni suizumrli jer ih je americka vojska ubijala da bi naskodila indijancima. Cak je dala javni oglas svima da dodju da pucaju u njiha ona ce obezbediti besplatnu municiju. Eto dokle ide u mracnimrazmisljanjima njihov genocidni um, a oni nam sada sole pamet o postovanju demokratije i ljudskih prava.
Inace privatizacija u Srbiji je izvedena lopvski, kriminalno i katastrofalno. Gledalo se samo da se drpa sto vise, a ne da se privreda podigne na noge. parola je "Kriminalci svih zemalja ujedini te se... i dodjite u Srbiju da kupite firmu". Nije bilo provere stecenog kapitala i u Srbiji je firmu mogao da kupi (a i kupili su) kriminalci raznih fela. Vlasti to nije uopste smetalo, pogotovo ako su se ogrebali za neki mito za namestanje tendera. Zato u Srbiju nisu dosle prave firme koje su jedino mogle da podignu performanse privrede, jer one nece da potkupljuju pokvarene politicare i nece da se takmice i posluju u okruzenju kriminalaca. Zato ovde imamo samo sitnu gologuziju i Slovence koji znaju ovim nasima da tutnu gde treba. Nema pravih multinacionalnih firmi koje najvise ulazu i donose svoje iskustvo, tehnologiju i 'know how". Upropastili su Srbiju totalno. Pokradose i unistise sve sto je iole valjalo, a da ne pricam i to sto su izgubili Kosovo pricama da se nece buniti ako nam ga uzmu i pre nego sto se to desilo (sto je izazvalo i one koji nas ni ne poznaju, a kamoli stare nepriajtelje, da dodju da nam lupaju dandare i poksaju nesto da uzmu, jer smo obecali da se necemo buniti). Sramota kakvu vladu i presednika imamo.
