Izvor: Politika, 09.Jan.2013, 13:33 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Tako je govorio čika Radivoje
Književni početak i životni kraj glavnog junaka iz etno-romana Milenka Pajića
Čačak – U sredu, 5. decembra, u 13.30 prestalo je da kuca srce Radivoja Vulovića, poljoprivrednika iz sela Duba, zadnja pošta Zlodol, Bajina Bašta. Međutim, kao književni junak on nastavlja da živi u romanu Milenka Pajića „Radivoje govori” („Prosveta”, Beograd, 2012.). Poživeo je časno i dovoljno dugo (rođen 1930.) da dočeka izlazak romana posvećenog njemu i da lično >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << prisustvuje promociji knjige oktobra ove godine, u sastavu programa manifestacije „Dani Rače ukraj Drine” u Bajnoj Bašti, na kojoj su govorili Radovan Popović, novinar iz Beograda, i Dragiša Milosavljević, istoričar umetnosti. Tako je ovaj ugledni žitelj sela Duba ušao u srpsku književnost, na podužu listu pravednika i stradalnika zajedno sa Milutinom Ostojićem (Danko Popović: „Knjiga o Milutinu”), Tolom Manojlovićem (Moma Dimić: „Živeo život Tola Manojlović”), Darinkom Živković (Dragoslav Mihailović: „Petrijin venac”), Vladimirom Purićem (Stevan Raičković: „Balada o Crnom Vladimiru”) i drugim.
Kako je govorio Radivoje? – pitamo književnika Milenka Pajića.
„Naše razgovore, iz kojih je nastala knjiga, shvatio je veoma ozbiljno, kao neku vrstu saslušanja. Bilo mu je stalo da svoj život ispriča što tačnije, što istinitije, sa što više podataka i detalja koji bi se mogli i proveriti. Ništa nije izostavljao, ništa nije menjao. Njegova životna priča, voljom samog kazivača, postala je apsolutno iskrena ispovest, ali i svođenje računa”, kaže Milenko Pajić za „Politiku”.
O tome da li je Radivoje znao da će ući u literaturu, da će postati književni junak, pisac nam kaže da je kod Radivoja osećao nelagodnost što samog sebe stavlja u središte priče.
„Kako je započeti posao odmicao, sve više se uživljavao u spontani, prirodni tok kazivanja. Svoj život pretakao je u povest i sagledavao ga sa strane. Konačno oblikovanje prepuštao je meni, sve u nadi da ću ja možda nešto još dodati i popraviti. Tako smo zajedno prolazili kroz razne stvaralačke faze: učinilo bi nam se da je poduhvat uzaludan, priča bi nam se kidala, tonula nekud u mitske dubine. Potom bi se popeli na kakav svetli brežuljak sećanja pun životne radosti, naleteli na neki srećan događaj, pa bi nam se odatle ukazao sasvim novi vidik. Glasom drevnog pripovedača Radivoje bi krepio sluh svog upornog i izdržljivog slušaoca. Kada je njegova priča zadobijala patinu usmene narodne književnosti, činilo mu se da je pogodio baš ono šta želim da čujem.”
Radivoje je, priča Pajić, do kraja sačuvao bistrinu uma i vedrinu duha. Pamćenje ga je odlično služilo. Ulagao je veliki napor da bude što precizniji i ubedljiviji. Želeo je i uspevao da opiše kako je u njegovom životu zaista bilo. Spisak teškoća bio je dug i mučan, ali ništa nije zaboravljeno, zapostavljeno, zabašureno. Lista radosti bila je takođe poštovana, iako je bila ipak nešto bleđa, slabašnija.
Da je birao književni pravac za knjigu o sebi, Radivoje bi sigurno izabrao realizam. Dobro je znao okvire stvarnosti i strogo poštovao duboko uvrežena životna pravila. Govoreći o sebi nije želeo da se posebno ističe. Želeo je da živi u svetu i sa svetom, bez potrebe da bude drugačiji, bolji, poseban. Dobro je iskusio na čemu svet počiva, poštovao je pisane i nepisane zakone i uklapao se u njegove okvire. Čak i neke neobične događaje, priviđenja, košmare, gledao je da ispriča i prepriča što istinitije, što stvarnije. Za njega je realnost bila stamena građevina koja se nije tako lako dala menjati, a kamoli rušiti.
Pitamo Milenka Pajića da li je Radivoje posedovao klicu poznatog erskog humora:
– Da. On je, na jedan veseljački, šeretski način, svojstven Užičanima – Erama, komentarisao prolaznost, iskazivao žal za mlados’. Često je razgovor započinjao sledećim rečima: „Kaži ti meni, prijatelju, šta to bi te ja ovako mlad ostarih!?” – vajkao se kroz smeh Radivoje. Ozbiljno govoreći, Radivoje je sebe smatrao u potpunosti ostvarenim čovekom. Imao je ugled dobrog domaćina, viđenog žitelja bajinobaštanskog kraja. Bio je porodičan čovek, odan prijatelj, aktivan i preduzimljiv član lokalne zajednice. Odgajio je i školovao troje dece, dve ćerke i sina. Svi su osnovali porodice i solidno su situirani. Dočekao je i petoro unuka i jednog praunuka.
Prvo izdanje knjige „Radivoje govori” skoro je iscrpeno. Knjiga je kandidovana za književne nagrade. Upućena je na adrese kritičara i žirija. Dela slične tematike i žanra odavno nije bilo u ponudi savremene srpske književnosti.
Gvozden Otašević
objavljeno: 09.01.2013.
