Izvor: Blic, 16.Avg.2009, 02:25 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Tajkuni diktiraju cene, država ćuti
Ovogodišnji otkup žita po ceni od devet dinara po kilogramu zadao je duboke finansijske rane poljoprivrednicima. Nekoliko firmi drži monopol, tržište ne funkcioniše, a seljacima, čiji su prinosi među najboljima u Evropi, ostaju samo dugovi. Stoga je Srbiji neophodna strategija poljoprivrede, jer mlinari hoće da plate pšenicu što manje, pa su seljaci kivni na državu što ništa ne čini da ih zaštiti od samovolje takozvanog tržišta, zapravo tajkuna koji su vlasnici mlinova i silosa, >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << smatraju agrostručnjaci iz Privredne komore i čelnici novosadskog Instituta za ratarstvo.
Cena hlebnog zrna na tržištu devet dinara, a seljacima troškove proizvodnje pokriva 17,65 dinara
– Sadašnja situacija s otkupnom cenom pšenice je vrh ledenog brega. Sve je to posledica nemara države prema poljoprivrednicima. Ni prethodni ministri poljoprivrede nisu doneli strategiju agrarne politike. Sad imamo ovaj problem sa pšenicom, lane nije bilo dovoljno zasejanog suncokreta, ove godine nema šećerne repe... To je jedna velika improvizacija u poljoprivredi. Nema strategije – kaže prof. dr Miroslav Malešević sa novosadskog Instituta za ratarstvo i povrtarstvo.
Podsećajući da je država lane zabranjivala izvoz žita, kako domaći potrošači ne bi ostali bez brašna, profesor Malešević kaže da je „to krajnje nepošten odnos države prema seljacima".
– Nigde u svetu ne postoji model da se pšenica prodaje direktno sa njiva. Za rešavanje problema poljoprivrednika godinama nije bilo podrške u vladi. Poljoprivrednici treba čvršće da se organizuju, tako da mogu svoje proizvode negde da lageruju. Zemljoradnici u Srbiji zakinuti su u procesu privatizacije jer su ostali bez akcija u društvenim preduzećima, koja su vlasnici prerađivačkih kapaciteta. Dato je tajkunima da kupe šećerane i mlinove iako je država tih 50 odsto akcija mogla dati poljoprivrednim proizvođačima – kaže Malešević, konstatujući da je Srbija trebalo da sledi primer Slovenije, gde su seljaci koji imaju pet krava postajali akcionari mlekara.
Malešević kaže dalje da je prazna priča uveravanje seljaka da će probleme da reguliše tržište, spontano.
– To je fraza. Neće se ništa desiti spontano. Država treba nešto da uradi jer ovo je težak problem – upozorava Malešević, dok Milan Prostran iz Odbora za poljoprivredu Privredne komore Srbije konstatuje da je „teško biti pametan jer niko neće da isprovocira tržište". Prostran smatra da bi seljaci bili zadovoljni i sa cenom od 18 dinara plus PDV, iako je njihova ciljna cena 20 dinara plus PDV. Naime, proizvođači su izračunali da bi uz visok prinos profit mogla da im donese samo cena od 20 dinara po kilogramu plus PDV.
– U susednim zemljama, Hrvatskoj i Mađarskoj, na primer, cena pšenice je 13 do 14 dinara za kilogram, ali njihovi farmeri dobijaju od države od 250 do 300 evra donacije po hektaru. Naša država za tako nešto nema para – kaže Prostran.
Napominjući da u Narodnoj skupštini nema seljaka po prvi put od kada je Srbija parlamentarna država, agroekonomski analitičar Branislav Gulan veli da među poslanicima nema ko da zastupa interes poljoprivrednih proizvođača.
– Jasno je da pšenica mora biti strateški proizvod Srbije. Ali, nema ko o tome da vodi računa. U ranijoj strategiji Dulićeve (Ivana-Dulić Marković, bivša ministarka poljoprivrede, prim. Aut.), koja doduše nije usvojena u Parlamentu, pšenica je bila tretirana kao hrana za papagaje. Nije bila strateški proizvod, već je imala status kao i svaka druga roba. A mi smo siromašan narod i jedemo puno hleba. U Srbiji se godišnje potroši oko 120 kilograma pšenice po glavi stanovnika – kaže Gulan, ističući da, zbog toga što se seljacima ne isplati da seju hlebno žito, opada broj zasejanih njiva pšenicom u odnosu na period pre 1990. godine.
.jpg)
