Izvor: medio.rs, 18.Sep.2016, 20:39 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Svaka cast frajercine unistili ste jedinu stvar na koju je Srbija ponosna
Malo šta će našem narodu doneti toliko radosti i ponosa, koliko to čine sportisti. Suze radosnice, vriska od sreće, veselje i lumpovanje do zore - kad naši pobede, za nas je to bolje od Nove godine! Zašto onda, pobogu, dajete sve od sebe da sve to zas**ete???
Vi, vi, "navijači"! Vi, "frajerčine", vama je upućeno ovo pitanje! Vi, koji ste hrabri samo kad je o batinama reč, a nemate pojma šta stvarno znači ljubav prema svom timu i sportu. Vi, klinci kojima još ni brada >> Pročitaj celu vest na sajtu medio.rs << nije počela da raste, ali već znate kako jednim potezom da polomite lobanju.
Zašto to radite?
Zašto ste od Večitog derbija napravili huliganski događaj kog se svaki normalan Beograđanin gnuša, do te mere da neće ni ići u grad tog dana jer iz iskustva zna da će po ulicama da se lome ruke, noge i glave. Juče je možda Partizan pobedio rezultatom 1:0, ali pravih pobednika nije bilo. Gubitnika jeste, na svakom ćošku. Ni do stadiona JNA rulja hiligana, koji svakodnevno kaljaju naziv "navijači" svojim ponašanjem, nije stigla, a već su uspeli da se potuku dva puta. Jedan momak umalo da bude ubijen. Uhapšeno ih je 44, povređeno više policajaca i još jednom je ukaljan obraz Večitog derbija, i još jednom je kod svakog Srbina domaći sport postao za mrvicu neprivlačniji.
Šteta, jer su ti momci koji na terenu ostavljaju srce i dušu isti oni sportisti za koje navijamo na prvenstvima i koji nam donose medalje (možda ne u fudbalu, doduše). To su isti oni heroji koje dočekujemo, slavimo i zbog kojih se ponekad, tako retko, osetimo ujedinjeno i na trenutak svi zaboravimo da smo u go**ima do guše. Košarkaši, fudbaleri, odbojkaši, rukometaši - oni su naš ponos. Prestanite da ih kaljate svojim gubitničkim ponašanjem.
Sramota je što danas svaki huligan ima pravo da se nazove navijačem, iako u sebi ni mrvicu onog pravog navijačkog nema. To možda najbolje znaju "matorci", među kojima je moj tata, koji su te 1976. godine sedeli na tribinama najposećenijeg fudbalskog Večitog derbija u istoriji. Bilo ih je tada na Zvezdinom stadionu preko 100.000, grickali su semenke, plakali od sreće ili tuge, i nakon utakmice se zajedno vraćali. I crno-beli i crveno-beli.
Bilo je i tad huligana i debila, da se razumemo. Samo su bili u manjini i na njih se gledalo baš tako - kao na huligane i debile. Danas im se mladi dive.
Ko vas je naučio da se ljubav i podrška tako pokazuju? Pogrešno vam je rekao. Čupanjem stolica, nabijanjem baklji u usta i lomljenjem ruku nikad niko NIŠTA nije postigao - a posebno na taj način nije pomogao svom timu. Batinjanje nije ekvivalent hrabrosti. Hrabrost je kad vidiš da nekoga tuku, pa mu pritrčiš u pomoć. Čist kukavičluk je kad i ti uletiš da ga šutneš.
Zato ću ponoviti pitanje - zašto sve to radite?
Zašto, kad ne samo da srozavate ugled srpskog sporta i čitave Srbije, već i propuštate priliku da uradite nešto zaista veličanstveno. Da se ujedinite u ljubavi prema SPORTU, a ne samo prema bojama dresa. Srećom, imali smo više nego dosta primera da to i te kako može da se uradi.
U majskim poplavama 2014, nije bilo bitnije koje ti je boje dres, već koliki si čovek.
Kad je trebalo da se igra za decu Loznice, navijači su pokazali da i te kako mogu da se ujedine u zdravom rivalitetu.
Na skupu "Stop ubijanju - vratimo zdravo rivalstvo" 2013. godine, "Delije" i "Grobari" su stali rame uz rame u znak sećanja i podrške svim žrtvama navijačkog nasilja.
Ljubav nema veze sa bojama dresa.
Dakle, može se. I prelepo je!
Zašto nam je onda ovo i dalje prva asocijacija na Zvezdu i Partizan?
.jpg)
