Izvor: Politika, 01.Feb.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Surovo jasno
Ivo Brešan/Želimir Orešković; Narodno pozorište u Beogradu, scena "Raša Plaović"
U interpretaciji već klasičnog dramskog teksta Ive Brešana (1965), reditelj Želimir Orešković se nije opredelio ni za kakvu opciju osavremenjivanja ove tragične groteske, pri čemu je u predstavi akcenat dat tragičnosti situacije, dok je grotesknost u njenoj senci (za razliku od nedavne riječke postavke reditelja Larija Zapije, gde je komičnost dominantnija). Ovu, definišuću, tragičnost >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << posebno grade uzbudljivi, šekspirovski grandiozni monolozi Predraga Ejdusa koji igra rezigniranog seoskog učitelja Andrea Škunca, jedinog svesnog beznadežne skaradnosti okruženja, kao i efektno finale predstave, koje pesimistički sugeriše da izbavljenja iz mulja balkanskog primitivizma nema. Svetlost na kraju bitno izostaje, cela scena i svi akteri ostaju zaglavljeni u totalnom mraku. Simbolički smisao je surovo jasan.
Scena realistički predstavlja unutrašnjost neke musave, zajedničke prostorije iz doba takozvanog socijalističkog samoupravljanja (scenograf Boris Maksimović), gde likovi, članovi jednog nesrećnog kolektiva održavaju sastanak, odlučujući da izvedu predstavu "Hamleta", sa retoričkim ciljem kulturnog prosvetljenja a, suštinski, u funkciji političke promocije vlasti. Reditelj insistira na brojnim grupnim scenama koje nedvosmisleno otelotvoruju kritiku grubog primitivizma sredine gde gomila raspojasanih, bahatih, tupavih i neopravdano samouverenih likova urla, svađa se, peva banalne pesme, igra kolo i vodi retrogradnu politiku, zasnovanu na vulgarnom pojednostavljivanju predstava stvarnosti.
Miodrag Krivokapić uverljivo i tačno igra Bukaru, upravitelja zadruge i sekretara Partije, kao autoritativnog vođu, prototipski tvrdoglavog, otresitog i jezivo samodovoljnog licemera i spletkaroša. Branko Vidaković nastupa u ulozi Pulja, dronjavog i polusvesnog predsednika Mesnog aktiva, a Marko Nikolić igra Šimurinu koji ih upoznaje sa svojim viđenjem Šekspirove tragedije, reprezentativnim za malograđansku recepciju umetnosti. Mihailo Lađevac stvara lik Mačka, predsednika upravnog odbora zadruge, najenergičnijeg u ovom društvu. Glumac ga markantno karikira prenaglašenim izrazom entuzijazma, putem kojeg ovaj lik ljigavo nastoji da se dodvori Bukari...
Ipak, uprkos visokom izvođačkom kvalitetu čitavog ansambla, preciznoj režiji, pa i nespornoj aktuelnosti teme, recepciju ove predstave prevashodno određuje utisak o njenoj prevaziđenosti. Zato što danas nije suštinski relevantna, ne komunicira bitnije i konkretnije sa aktuelnim društvenim trenutkom, što bi trebalo da bude imanentno svakoj, a naročito pozorišnoj umetnosti, ova produkcija "Predstave Hamleta u selu Mrduša Donja" nije sveobuhvatno bitan potez u repertoarskoj politici nacionalnog teatra.
Ana Tasić
[objavljeno: 01.02.2007.]
