Izvor: Politika, 17.Mar.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Sukob sa Hitlerom i Musolinijem
Toskanini je bio veliki antifašista, strastveni garibaldijevac, ubeđeni republikanac i veliki protivnik Hitlera
Ako posetite Muzej milanske Skale jedna od centrlanih figura u toj jedinstvenoj galeriji muzičkih velikana je nesumnjivo bista Artura Toskaninija, po mnogima, najvećeg dirigenta svih vremena. Kad se čovek nađe pred ovim genijem pulta naviru toliki uzvišeni muzički doživljaji.
Kakav je, ukratko, bio Arturo Toskanini – taj časni, hrabri i duhoviti čovek >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << – za pultom i u životu koji ga je okruživao?
Odbio je da diriguje fašističku himnu na premijeri "Falstafa" u Skali. Usprotivio se da se u Skali izlože fotografije Musolinija i kralja. Za vreme sahrane muzičara Galijanija uništio je venac i posvetu fašističkih vlasti jer je baš ovaj njegov prijatelj pao kao jedna od prvih žrtava Musolinijevih "čistki". Hitleru je rekao NE – kada je slavnog italijanskog maestra vođa Rajha pozvao na festival u Bajrojtu.
Po dolasku Musolinija na vlast bio je, kraće vreme, dok je Duče zastupao izvesne socijalističke ideje, njegov poštovalac i lični prijatelj.
Poštovanje se, međutim, pretvorilo u prezir već posle fašističkog marša na Rim 1925. Toskanini je bio veliki antifašista, strastveni garibaldijevac, ubeđeni republikanac i veliki protivnik Hitlera.
Muzički genije
U telegramu koji je 1933. lično potpisao vođa Rajha traži se da Toskanini učestvuje, kao nenadmašni vagnerijanac u Bajrojtu i diriguje Vagnerove operske bisere, "Valkire", "Tanhojzera" i "Sumrak bogova". Toskaninijev odgovor bio je: Ne, i Ne!
Takav je bio Toskanini koji je, još u 16. godini, znao napamet bezbroj muzičkih dela. Njega, sina siromašnog krojača još tada su u Parmi nazivali muzičkim genijem.
Maestralno je dirigovao celokupnim italijanskim operskim repertoarom. Impresivno je dirigovao i operama Mocarta, Vagnera, Štrausa, zatim Musorgskog, Debisija, Šarpantijea... Nadahnuto je "upravljao" svim Betovenovim simfonijama i uvertirama kao i Bramsovim simfonijama – svim remek-delima simfonijske muzike.
Srednjeg rasta, kvadratnog stasa, dirigovao je jednostavnim nespektakularnim vibrirajućim gestom podređenim čudesnom ritmičkom nervu. Bio je neumoljivo disciplinovan, energičan kad je u pitanju muzika – "muzički despot" za pultom odakle je dočaravao svu lepotu, dubinu i uzvišenost muzike koja je za njega bila religija. Svetinja!
"Kada sam ga iznenada ugledala na audiciji kako sedi zavaljen u fotelji iza stuba – zaljuljao mi se od treme ceo Konzervatorijum Đuzepe Verdi" – pričala nam je Toti dal Monte, najveća koloraturna pevačica našeg doba.
Ostale su zabeležene i ove reči: "Koji Vas je to magarac, gospođice, pripremio za ovaj koncert na Konzervatorijumu? Kad se ima takva muzikalnost, čarobna dikcija, kad izbacujete visine kao mehure od sapunice, kad se ima tako fenomenalna tehnika... ubuduće birajte korepetitore".
I Marija Kalas, "operska tigrica" morala je na početku karijere u Skali da izdrži Toskaninijevu vatru.
"Gospođo, Vaša grčko-američko-italijanska dikcija me užasava! Zapamtite: u operi se mora razumeti svaka reč. Operska kuća nije koncertna sala", upozorio je maestro Toskanini.
Ove godine se navršava 140 godina od rođenja i pedeset godina od smrti Artura Toskaninija, jednog od najvećih dirigenata svih vremena. Rođen je 1867. godine u Parmi, a umro 1957, u 90. godini, u Njujorku, gde je dirigovao od 1908, najviše u Metropoliten operi.
Vagner je bio Toskaninijeva velika opsesija. Sa epilogom Vagnerove opere "Sumrak bogova", on je startovao u Skali. Ali, posle pojave Hitlera slavni italijanski dirigent nikad nije gostovao u Nemačkoj. Međutim, na jednom koncertu, u Rimu, još za vreme Prvog svetskog rata za ranjenike, kad je Toskanini počeo da diriguje Vagnerovu muziku, što je bilo ravno smrtnom grehu, tajfun zvižduka prolomio se salom.
Toskanini je rekao: "Zašto protestujete? To nije nemačka muzika, već velika muzika! Zbog vaših zvižduka idemo kući, jer ja ne želim da nastavim koncert za magarce"!
Toskaninijevi ljuti okršaji sa publikom nikako nisu prestajali. Nikad se nije mirio s aplauzom pre no što padne zavesa. Naročito je bio besan kada publika usred same arije aplauzom ili uzvicima "bravo" prekida pevača, ili kad publika traži "bis". Jednom prilikom na "Balu pod maskama", u Skali, Toskanini se iznenada našao u grotlu vulkana: tenor Tamanjo je briljirao u glavnoj ulozi, a publika je, zaustavivši predstavu, uraganski dugo, uzalud tražila "bis".
Susret sa Verdijem
Još dok je svirao violončelo u Skalinom orkestru, za Artura Toskaninija poštovanje autorove muzike u svim njenim oblicima – bilo je svetinja. Zakon! To najbolje ilustruje prvi susret Artura Toskaninija sa "kraljem" italijanske muzike, Đuzepeom Verdijem, na generalnoj probi "Otela". Pred sam ljubavni duet između Dezdemone i Otela, pri kraju prvog čina, kada violončela strasno zaljubljenima stvaraju uzvišenu atmosferu, u trenutku kada je prvi violončelist, Magrini zasvirao zvučnije no što je napisano, intervenisao je i sam Verdi i naredio prvom violončelisti da stiša zvuk. Da svira pianissimo – tačno kao Toskanini.
Jednom, nezadovoljan zvukom grupe, grupe gudača, Toskanini im je podviknuo: "Svirajte kako peva Karuzo".
Možda je, ipak, najčudnije kako je, 1886. godine Arturo Toskanini – ne tako poznati violončelista Opere u Rio de Žaneiru, ali veoma uvaženi muzičar – postao najpoznatiji dirigent sveta. Davala se Verdijeva "Aida". Ali, kad se za pultom pojavio jedan osrednji, nepopularni maestro – prolomio se orkan neprijateljskih zvižduka i članovi orkestra su tražili da kolega Toskanini diriguje, koji je te večeri i na reprizama oduševio. I tako je violončelo zamenio čarobnom dirigentskom palicom. I vremenom postao ono što jeste – gigant za pultom.
Vinko ŠALE
[objavljeno: 17.03.2007.]
