Izvor: Politika, 11.Jun.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Sukob dve vlasti
Koliki značaj za jedan poredak imaju dobro definisani i skladno uređeni odnosi između izvršne i zakonodavne vlasti pokazuju novija iskustva Rusije, Ukrajine i Rumunije. Stalni sukobi između parlamenta, s jedne strane, i vlade odnosno šefa države, s druge, postalo je bitno obeležje gotovo svih novih postkomunističkih demokratija koje su prihvatile polupredsednički sistem vlasti. Ekstremna važnost pitanja kako na najbolji način dizajnirati odnose dve grane vlasti potvrđuje primer Rusije >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << iz 1993. godine. Tada je, da se podsetimo, sukob između Državne dume i predsednika Jeljcina rešen tako što je predsednik bombardovao parlament u kome su bili "neposlušni" poslanici. Nekritičko i apriorno prihvatanje polupredsedničkog modela vlasti i institucija može, dakle, i te kako da proizvede negativne posledice, ali i da dovede ceo poredak u stanje permanentne i duboke krize.
Novija iskustva ukrajinske i rumunske političke scene jasno pokazuju da u ovim, ali i drugim polupredsedničkim državama "novih demokratija" kriza institucija i konflikt dve branše vlasti može da "odvede" sistem u anomično stanje i da ozbiljno ugrozi čitav socijalni i politički poredak. Razloge nefunkcionisanja savremenih istočnoevropskih polupredsedničkih poredaka treba tražiti pre svega u političkoj sferi, ali i u karakteru i prirodi socijalno-ekonomskog sistema. Svakako da dominantan kulturni obrazac i istorijsko nasleđe u velikoj meri određuju, proizvode i kataliziraju sadašnje probleme u Ukrajini, ali i Rumuniji. Pokušaj uporedne analize aktuelnih institucionalnih konflikata i sporova pokazuje delikatnost problema, te da postoji puno institucionalnih i neinstitucionalnih faktora na koje treba računati u davanju određenih projekcija.
Dilema koja se javlja kod političke reprezentacije je: reprezentativnost ili odgovornost. Da li jedno treba žrtvovati zarad drugog? S obzirom na ova dva principa, razlikujemo engleski bipartizam, koji favorizuje efikasnost i francuski višepartijski sistem koji žrtvuje efikasnu vladu zarad reprezentativnosti parlamenta. Ukrajinski partijski sistem je svakako višepartijski, ali teško da možemo reći da je zbog toga manje efikasan. Razlozi se pre kriju u opštem demokratskom deficitu političkih institucija. Tako, za primer Ukrajine ovakva dilema ne biva posebno važna. Važnije je ubeđenje da je Ukrajini neophodan višepartijski sistem, te da se on mora osnažiti kako bi otupela oštrica sukoba i polarisanost društva i političke scene.
U bliskoj vezi s pojmom reprezentacije su i dve institucije vlasti – parlament i predsednik, obe birane od strane glasača na neposrednim i opštim izborima. I jedna i druga su, kako kaže Đovani Sartori, "jednomotorni" mehanizam. U prezidencijalizmu, motor je predsednik, a u parlamentarnom sistemu – predstavničko telo. Logično, polupredsednički sistem je "dvomotorni", što može biti prednost, ali i mana, jer dve vučne sile mogu raspolutiti mehanizam. Zato Sartori predlaže posebnu vrstu prezidencijalizma, čiji motori nisu simultani, već se "sukcesivno pale", što je "alternacioni prezidencijalizam". Ideja je u uspostavljanju parlamentarnog sistema koji se stimuliše ili kažnjava prezidencijalnim uplitanjem i potiskivanjem. Parlamentarni sistem postoji sve do trenutka krajnje funkcionalnosti, tj. produkcije pozitivnih impulsa koji uviru u ostatak političkog sistema.
Ovaj "princip štapa i šargarepe", Sartori ovako opisuje:
"Poenta je u tome da u toku svake legislative postoji šargarepa, koja nagrađuje funkcionisanje, i štap koji kažnjava loše funkcionisanje".
Ovaj tip prezidencijalizma bi, po Sartoriju, odgovarao velikom broju latinoameričkih i postkomunističkih zemalja.
Možemo se sa ovim složiti, premda mislimo da bi sukcesivnost trebalo izbalansirati, tako da parlament dobije povratnu spregu uticaja ka predsedniku, tj. "svoju šargarepu". Time bi se on, kao institucija nesumnjivo demokratskog potencijala, ujednačio i preventivno zaštitio u odnosu na predsednika, jer je, upravo zbog iskustva postkomunističkih zemalja, važno ograničiti vlast jednog.
Srbija, inače, nema pozitivna iskustva sa kohabitacijom. Pokazalo se da je ona kod nas, u velikoj meri, izvor blokade i institucionalne krize vlasti. Kohabitacija podrazumeva kompromis, a kod nas se doživljava kao takmičenje i rivalitet dve grane izvršne vlasti.
Docent na Fakultetu političkih nauka u Beogradu
Zoran Krstić
[objavljeno: ]
