Izvor: Blic, 05.Apr.2008, 10:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Stopirajući stigli čak do Himalaja
Šestodnevna tura do Istanbula, sa prevozom, prenoćištem i hranom za samo 25 evra zvuči nemoguće, ali je dvoje Novosađana dokazalo da je to ipak moguće. Caka je samo jedna: prevoz je promenjen 31 put, jer je ovakva ponuda moguća je samo ako se na put otisnete - autostopom.
A ovaj neobični način putovanja u Novom Sadu, posle pauze burnih devedesetih, ponovo je zaživeo, pa se svakodnevno na izlazima iz grada mogu sresti mladi ljudi podignutog prsta, koji čekaju prevoz do >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << kuće, prijatelja ili čak kreću na istraživačko putovanje.
- Postoje dve grupe autostopera: stalni i povremeni. Stalni stoperi su oni koji gotovo svakog dana prelaze određene destinacije. Najčešće su to studenti koji putuju kući, do Zrenjanina, Kragujevca. Povremeni stoperi su oni kojima je stop samo sredstvo za istraživačka putovanja - priča Lazar Pašćanović, momak koji je sa devojkom Ivom izveo čuveno putovanje do Istanbula. On je, ujedno, idejni tvorac "Autostoperskog vodiča kroz Srbiju", zbirke saveta i iskustava stopera prikupljenih sa foruma Kluba ljubitelja putovanja.
Za Lazara i njegovog "kolegu" po hobiju, Slobodana Acketu, kao i za desetine drugih Novosađana, stopiranje je način da upoznaju interesantne krajeve, nauče jezike, upoznaju ljude. Bliski istok njihova je glavna destinacija, ali se pamte i stopiranja po Rusiji, Kirgiziji, Kini... Lazar je nedavno "prestopirao" Himalaje!
- Na Bliskom istoku, pre svega, nije problem dobiti vize. Uz to, ljudi su tamo gostoljubivi, spremni da vas prime u kola, obezbede smeštaj. Krajevi su daleko egziotičniji nego po Evropi. Na Bliskom istoku milion je mesta na kojima možete zastati, doživeti iznenađenja - priča Lazar.
I upravo u tome je čar. Samo tako se može upoznati Arapin, koji vas preveze, ugosti nekoliko dana i od čije majke dobijete pleteni džemper. Na ovaj način, upozna se "kamiondžijski" jezik: mešavina semitskih, svetskih i manje poznatih evropskih jezika. Nauči se da se imena gradova ispisuju arapskim pismom, a kod tromeđe Kirgizije, Kine i Tadžikistana se otkrije čitav grad napravljen od kamionskih šasija! Tako doživite da vas iz kanjona u Kini vade spasilačke ekipe.
- Bili smo na krajnjem zapadu Kine i stao nam je kamiončić za popravku puteva. Morali su da zađu u jedan kanjon 50 kilometara, ali nam to nije bio problem jer su se svakako vraćali. A onda, u kanjonu, pukne nam guma. Promenimo je i krenemo, kad nekoliko metara dalje - pukne i rezervna. Mi smo u kanjonu, nema žive duše, pada mrak, počinje i neka kiša, voda ulazi u auto... Tada je jedan od vozača pošao po spasilačku ekipu. Jedva smo je dočekali, već na rubu snage - priča Lazar.
A pričama koje se čuju u toku stopiranja, kažu, malo bi bilo posvetiti ceo novinski broj...
- Stopirao sam po Kirgiziji. Mene i još nekoliko ljudi, primio je u kombi Grk, Pavel. Sa nama se nalazila jedna žena, a ja sam u toku vožnje shvatio da je mi, izgleda, "krademo"... Jer, kombi se zaustavio na početku njene ulice, svetla ugasio, a ona je nakratko ušla u kuću, pokupila svoje stvari i bukvalno smo pobegli. Kada smo Pavel i ja ostali sami od njega sam čuo neverovatnu priču: da ovde postoji 80.000 Grka i da svi imaju "kalašnjikove". Čovek mi je lepo objasnio da je i on oružje kupio celoj porodici, a potom pokazao na pretinac i rekao da se i tu nalazi jedan "kalašnjikov". Kako sam reagovao? Malo mi je zastala knedla, ali šta sad. Znam da neće na mene - priča Slobodan, kome je Pavel u toku vožnje otkrio i da je svojevremeno bio bandit.
Slušati ovakve priče, biti ljubazan prema onome ko te je povezao, ne zastupati ekstremne političke stavove, jedno je od zlatnih pravila. Drugih zakonitosti gotovo da nema: Lazaru i Slobodanu stajali su i BMW-i i "stojadini", muškarci i žene, a događalo im se čak i da se voze sa policijskim inspektorima i pripadnicima JSO. Ipak, kamiondžije su najbolji saputnici.
- Oni su navikli na put, na susrete sa raličitim ljudima. Kamion je prostran, može se udobno smestiti, a većina ima i pozadi i ležaj na kome može da se odrema. U ostalim kolima dremanja nema: potpuno je bezveze da te neko poveze, a to najčešće radi jer mu treba društvo, a ti da zaspiš - pričaju u glas Slobodan i Lazar. I prisećaju se da samo jedne grupa vozača ne staje stoperima: ona koja vozi skupe džipove sa zatamnjenim staklima.
Počeli slučajno
I Lazar i Slobodan, kako kažu, sa stopiranjem su počeli slučajno. Lazar se našao u pustari u Mongoliji, 400 kilometara do prestonice, bez provoza, dok je Slobodan, poveden pričama o autostopiranju, u Sofiji prvi put stopirao.
Autostoperske zapovesti
- treba razmišljati o saobraćajnim pravilima i birati za stop mesta na kojima je zaustavljanje vozila bezbedno, ali i udobno: proširenja na putu, ulaze za pumpe...
- kada zauzimaš poziciju za stopiranje nikada ne staj ispred stopera koji je došao pre tebe;
- ako sat vremena niko ne stane, promeni mesto;
- nikada ne stopirati u većim grupama. Idealno je stopirati u muško-ženskom paru, bezbednije je, a i uliva više poverenja vozačima;
- nositi mapu uvek i svuda, po mogućstvu što detaljniju, ali i standardne saobraćajne karte pružaju dovoljno informacija;
- šaka koja ne stopira neka bude slobodna, nikako u džepu ili sa mobilnim telefonom, jer tako deluješ prijateljskije, a i otklanjaš deo potencijalne sumnje sa sebe;
- izgledati pristojno, gledati onoga ko je povezao pravo u oči i nikako ne pušiti u kolima;
- nositi što manje prtljaga, ali uvek imati vreću za spavanje, nešto hrane i vode. Nije loše imati ni najlonski kombinezon, kao zaštitu od vetra;
- uvek prihvatiti poziv za ručak.
