Izvor: Danas, 20.Dec.2015, 23:23 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Sto godina ružnoće
Prođe Nikoljdan, a sve je bliže i Nova godina, pa iako takozvano pretpraznično raspoloženje nije ni prići nekadašnjem, politički pičvajzi u Srbiji polako utihnjuju, tako da je poslednjih dana udarna vest bila smena /ostavka/penzionisanje policajnog direktora, Veljovića. Nešto malo halabuke je, gostujući kod Olje Kovačević, koja nekim čudom nije zaglavila na TV Mladenovac - podigao Nenad Čanak izjavom da je spoljnog popečitelja, Dačića, vaktile trebalo apsiti. Cink bi rekao - >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << nikad nije kasno, ali - kako, čoveče, da ga apsiš kad je ili prvi potpredsednik vlade ili unutrašnji ili spoljni popečitelj, ne ide to, brate.
Oco se, koliko znam, ovim povodom mimo običaja da sve prokomentariše, nije izjašnjavao. Dačić jeste. Rekao je nešto u stilu da Čanak još uvek živi u devedesetim, da se još zanosi jakobinskim idejama o vešanju političkih protivnika i da je - jednom rečju - zanemarivši taktiku, ispao iz prve lige i završio u nižerazrednom Vratniku.
A šta ja kažem? Jesmo li i koliko smo odmakli od devedesetih? Da li je od - da kažemo - devedeset pete do dve hiljade petnaeste bilo ikakvih pomaka nabolje? Ruku na srce, bilo je nekih. Danas, recimo, političari iz opozicije ipak mogu sa velikim stepenom verovatnoće računati da aktuelni Oco neće (ili ne može) narediti Udbi - iliti po novom BIA-i - da opozicionara upuca ili ubije kamionom, što je devedesetih bila ustaljena praksa.
Ipak mi se čini da je najveći napredak u pravcu europeizacije "ostvarila" državna saobraćajna policija. Kada sam pre - pre neku godinu - pročitao u novinčinama da je prva iz docnije serije folk-diva safatana u auto-moto bekriluku i da je - posledično - "procesuirana", nisam, pravo da vam kažem, mogao da verujem svojim očima, jer to nekada nije bilo tako. Drevni saobraćajni policaji bi - ako bi im se i omaklo da zaustave neku pevaljku - poskočili od sreće, tražili autogram, potom salutirali i damu puštali da nastavi vožnju.
Sada su pred zakonom o prekršajima svi jednaki, a zašto pred ostalim zakonima nisu i zbog čega na svim ostalim poljima sve škripi, to je već filozofsko pitanje koje zahteva filozofski odgovor. Čini mi se da rugoba i tegoba naših života mnogo duguju pogrešnom pristupu prošlosti. Svi mi Srbi - levi desni, Prvi, Drugi i Treći - skloni smo da stvari, koje treba zaboraviti, NIKADA ne zaboravljamo i da se još se ponosimo time, a da stvari koje NIPOŠTO ne treba zaboraviti, zaboravimo prekonoć. I da se takođe ponosimo time. Sve to stvara mentalnu konfuziju u kojoj prošlost iskoristi gužvu i neopaženo šmugne u sadašnjost, a sa prošlošću se u sadašnjost provuku i mnogi ljudi i stvari koji bi - da smo ih na vreme zaboravili - ostali u prošlosti. Mislite o tome!
