Izvor: Politika, 11.Mar.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Stazama prethodnika
„Medvedev nije ništa manje ruski nacionalista od mene”, rekao je Vladimir Putin Angeli Merkel, poklanjajući joj cveće za Osmi mart. Time je samo nepopravljivim optimistima sa zapada ostavio neku nadu da će Dmitrij Medvedev biti mekši u odbrani interesa svoje zemlje od Putina, koga je komentator londonskog „Fajnenšel tajmsa” prošlog meseca nazvao „opasnim zlosrećnikom”, a Rusiju „državom straha”.
Dok je Rusijom vladao Boris Jeljcin, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << „zapadni partneri” su se o njegovoj zemlji izražavali kao o prilično demokratskoj i liberalnoj, sa otvorenim tržištem. Prenebregavane su, pri tom, činjenice o strmoglavom padu svih ključnih socijalno-ekonomskih parametara. Dolaskom Putina 2000. počela je otplata državnih dugova, statističke krivulje su krenule pozitivnom, uzlaznom, a pohvale Rusiji, začudo, silaznom linijom.
Počinju tada ozbiljne optužbe sa zapada – za autokratiju, kršenje ljudskih prava i slobode medija. Nije ih bilo na račun Mihaila Gorbačova, dobitnika Nobelove nagrade za mir, koji je u krvi pokušavao da guši nacionalne pokrete u Litvaniji, Letoniji i Azerbejdžanu. Niti Jeljcina, koji je vodio dva rata u Čečeniji, ukazom protivustavno raspustio parlament i tenkovima ga skoro srušio, zabranio najveću stranku, ukinuo tada jedine opozicione novine, praktično oktroisao ustav, a kasnije je pod čudnim okolnostima ubijen i prvi čovek nacionalne televizije...
Za vreme Putina ništa od navedenog nije se desilo, izuzimajući „dovršavanje rata” u Čečeniji. U svakom koraku kojim bi Rusija snažila svoje pozicije viđene su imperijalne ambicije, a u sporazumima iz domena odbrambene politike uočavane su agresivne namere. Energetski aranžmani tumače se kao ucenjivanje demokratskih zemalja, a ruski kapital gleda se kao mafijaški. Paralelno sa jačanjem glasova da je Rusija opasnost za čitav svet, SAD, zbog navodnih nuklearnih pretnji iz Irana i Severne Koreje, pokušavaju da instaliraju antiraketni štit u srcu Evrope, kao u doba „hladnog rata”.
Pravi razlog optužbi je verovatno u tome što, za vreme Gorbačova i Jeljcina uništena, ruska ekonomija sada beleži ubrzan rast (oko 80 odsto za osam godina), dok je američka godinama u krizi, ili što je Moskva izbila na treće mesto u svetu po zlatnim deviznim rezervama vrednim 490 milijardi dolara, odavno pretekavši Amerikance, i što širi svoj uticaj u svetu, nakon skoro trodecenijske izolacije. Sasvim je jasno da Rusija ne želi da ova dostignuća ugrožava time što bi bila uvučena u nekakve sukobe, istovremeno zauzimajući mesto na čelu država koje se protive američkoj dominaciji. Jačanje ruskih veza sa velikim azijskim zemljama treba posmatrati upravo u tom kontekstu.
Rusija želi bar nekoliko decenija mirnog, stabilnog razvoja i dobre saradnje sa zapadom, najpre kroz širenje energetske mreže preko gasovoda „Severni tok” i „Južni tok”. Za onaj prvi je i sama Angela Merkel u subotu rekla da je važan za energetsku bezbednost čitave Evrope. Zato od Medvedeva treba očekivati da, sa Putinom kao premijerom, nastavi njegovim utabanim stazama, sa još većim samopouzdanjem.
Bojan Bilbija
[objavljeno: 11/03/2008]
