Izvor: Vesti-online.com, 18.Sep.2012, 13:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Stadionska groznica
U Bosni i Hercegovini se opet tuku navijači. Utakmice reprezentacije uslovile su kratkotrajnu pauzu, ali povratak fudbala na lokalne livade označio i nastavak navijačkog rata u kome se ne bira protivnik i sredstva da mu se što teže naudi. Ko izvuče živu glavu, dobro je prošao.
Žarko Marković
U nedelju umalo, negde na cesti između Gabele (to je ono mesto za koje su pre par decenija neki šarlatani ustvrdili da je nastalo na rušinama drevne Troje) i Sarajeva, >> Pročitaj celu vest na sajtu Vesti-online.com << nisu izginuli navijači Slavije, Srbi. Napali su ih, kako stvari stoje, navijači mostarskog Zrinjskog, Hrvati. Iako Slavija nije igrala sa Zrinjskim u Mostaru, već sa GOŠK-om u Gabeli. Zrinjski dolazi u Istočno Sarajevo u sledećem kolu. E to bi tek mogao da bude kurcšlus.
Na policiji i na ovima što vode loptački savez je da to spreče kako znaju i umeju. Prošle godine zabranili su dolazak gostujućih navijača na utakmice, ali huligane nisu zaustavili. Samo su ih dodatno razgoropadili.
Ove sezone nije se odigralo nijedno kolo a da nije bilo problema. Prednjači Sarajevo, tačnije stadion Grbavica, gde se svako gostovanje srpskog kluba pretvara u ratnopolitički miting domaćih pristalica, a igrači Željezničara motivišu se povicima u kojima dominiraju reči poput genocid i agresija. Sportski, nema šta.
U proteklih godinu dana u ovoj zemlji međusobno su se tukli navijači Borca i Željezničara, Zrinjskog i Željezničara, Zrinjskog i Veleža i tako dalje. Pravi haos svojevremeno su napravili navijači Želje i splitskog Hajduka, i to uoči prijateljskog meča koji je trebalo da igra povodom nekakvog jubileja kluba iz Sarajeva. Meč nije odigran, a na ulici je prijateljski razbijeno nekoliko glava.
Najgore od svega jeste to da je većina izveštača te događaje posmatrala kroz prizmu "tradicionalne navijačke netrpeljivosti", pravdala nerede sportskim motivima, a odgovornost za sve prebacivala na teret bezbednosnih i fudbalskih organa. Što je budalaština par ekselans.
Kao u mnogim drugim oblastima, i ovde se izbegava da se stvari nazovu pravim imenom. A prava istina je da se prekjuče nisu potukli nikakvi "ultrasi" i "sokolovi", već Hrvati i Srbi. Kad je gostovao Hajduk u Sarajevu, nisu se tukli "manijaci" i "torcida", već Bošnjaci i Hrvati, isto kao i na poslednjem meču Veleža i Zrinjskog gde je pala krv u tuči pripadnika ta dva naroda. Kakva navijačka netrpeljivost, kakvi bakrači! Ovde se mrze narodi, a stadion je idealan poligon da se ta mržnja oslobodi, kad već više ne pucamo jedni na druge.
Praznoglavci koji haos na stadionima i pored njih pravdaju sportskim razlozima, namerno žmure na činjenicu da u svim klupskim upravama sedi barem jedan političar. Ako tome dodamo i podatak da je u toku izborna kampanja, lako je sabrati dva i dva. Nacionalna homogenizacija već godinama je najbolji recept za pobedu na izborima. Znaju to i jedni, i drugi i treći.
Problem će biti mnogo veći kad stvari izmaknu kontroli. Divljački napad Zvonimira Bobana na policajca u Maksimiru 1990. godine ostaće, za neke zlatnim, a za druge sivim slovima, zauvek upisan u istoriju ovdašnjih naroda i narodnosti, kao trenutak posle koga je i definitivno postalo jasno da Jugoslavije više neće biti.
Ako je raspad onako velike i jake države zapečaćen na fudbalskim stadionima, ovakva, pogrešno nasađena i nakaradna BiH će mnogo lakše odleteti u paramparčad. Iako imamo tek negde dva i po prava stadiona.
Nastavak na Vesti-online.com...
