Izvor: Politika, 05.Apr.2008, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Šta se sve može, kad se žene slože
Priča o kolačima, ili, kako je grupa Uljmanki spojila lepo i korisno, dokolicu i rad i kako su mirne, seoske dane pretvorile u dinamičan život
Kroz tipično i neobično tiho (možda i zbog toga što je bilo vreme ručka i odmora koje se još poštuje u nekim tradicionalnim sredinama) banatsko selo Uljmu prošli smo neopaženo, i zato na miru uspeli da razgledamo okolinu: ušorene kuće, pet uzdužnih i četiri poprečne asfaltirane ulice...
Inače, naziv sela je >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << nastao od staroslovenske reči ulma – košnica, jer su se nekada njeni stanovnici bavili pčelarstvom. Danas nema ni pčela ni košnica, ali ima raznih poljoprivrednih proizvoda, plodnih njiva, vrednih ljudi, crkve, zgrade nekadašnjeg sreskog suda...
Kao da smo prolazili vremeplovom kroz neko drugo vreme, koje je odjednom stalo. Tu, u blizini kafića „SFRJ”, označenog petokrakom, nalazi se cilj našeg putovanja – prava mala komuna. Ženska.
Družina mala, ali odabrana
Prizemna, mala kuća, utopljena u seoski ambijent, ni po čemu se nije razlikovala od ostalih kuća osim po natpisu na tabli: Ženska zadruga „Duga najs”.
– Na ideju da osnujemo zadrugu smo došle tokom dugogodišnje zajedničke proslave 8. marta. U jednom trenutku smo pomislile: zašto se ne bismo družile češće, em da se lepo provedemo, em da ne smetamo deci kod kuće – priseća se Đurđina Nešić, direktorka zadruge i nastavlja:
– Tražile smo prostor od mesne zajednice gde bi se družilo nas četrdesetak. Izašli su nam u susret, dali prostoriju u sklopu mesne zajednice, ali smo se ubrzo „osule”, jer su neke htele samo ponekad da dođu i da se provedu, a druge da uz to i nešto konkretno uradimo. Zapravo, sami izlasci su nam pomalo dosadili, ali su i skupi za naše budžete.
Elem, knjiga je spala na 19 ženskih imena koja su se 2003. godine registrovala kao nevladina organizacija.
U početku smo uz druženje u mesnoj zajednici pomalo radile uslužni vez na kupaćim kostimima. Kasnije smo taj posao ozbiljno shvatile i ponekad ručno vezle po celu noć, čak 200, 300 komada kostima – kaže Đurđina.
To je trajalo dok je trajalo, tačnije dok ADF (American's develoment fundation), američka nevladina organizacija za donacije za razvoj, nije opštini ponudila donacije.
– Sve što se predlagalo, sve šta će se dešavati u selu mi smo znale, jer smo bile na izvoru događaja, u mesnoj zajednici. Zahvaljujući tome, dobile smo malu pomoć i poziv za etnofestival hrane i muzike u Novom Sadu. Tamo smo pravile kolače i prodavale ih.
I tada se rodila ideja i sve je krenulo...
Sinulo nam je: to smo inače radile i u svojoj kući, svakodnevno kuvale i mesile, oprobale smo se i na sajmu, i pomislile da bi bilo dobro da se same organizujemo, jer smo to celog života radile i to najbolje znamo – priča naša sagovornica.
Kućica s mirisom vanile
Tako je njih trinaest već tri godine udruženo i složno radi, a u međuvremenu su od ADF-a dobile 20.000 dolara za ponuđeni projekat i od tog novca kupile vagu, sudoperu, vakumirku, rerne... skoro sve što treba za kuhinju.
– Mesna zajednica nam je, kako ste čuli, davala prostor dok smo se samo družile, a kad smo počele da od toga imamo koristi, otkazala nam je gostoprimstvo, što je bilo i dobro, jer smo se osamostalile – ubacuje se u razgovor Mirjana Miljkov, da njena sestra Đurđina nešto ne izostavi.
– Čule smo da se prodaje ova kućica, pa smo skupile novac za kaparu, ali još otplaćujemo njena 54 kvadrata – nastavlja Đurđina, koja ponosno ističe da je kuća registrovana na 13 vlasnica. Ravnopravnih.
– Ima nas raznih: sestara, drugarica, mlađih i starijih – dobacuje Radojka Petrović.
Sve one vešto i zdušno prave smrznute slane proizvode, ali i sitne kolače.
– Ima peciva i pekara svuda, ali ovakvog nigde! – reći će sve u glas.
– Sve se radi ručno i u manjim količinama, kao za sebe. Pravimo ono što smo inače pravile godinama u svojim kućama: kifle sa sirom, štrudle s džemom, makom, sitne kolače, lastavičja gnezda, za koja „klinci” pogrešno kažu „mini pice" – objašnjava Đurđina. Kako imate vremena za sve to, kad na selu uvek ima posla?
– Svaka prepodne uradi sve što treba u svojoj kući, pa dođemo ovde na posao. Kad imamo više narudžbina radimo i u dve smene – tvrdi Gospava Bolić.
Vesela i vredna komuna
Pa vi baš imate i radno vreme?
– Kako da ne! Mi smo ovo ozbiljno shvatile i uglavnom smo sve tačne. U zadrugu dođemo, recimo, kao i sada u 15 časova. Dakle, kod kuće smo sve obavile u bašti rano ujutru, skuvale ručak u podne i onda došle u našu kućicu – priča Biljana Nedović.
– Ovo je prava firma, sa svim papirima, ali mi smo sve svoje, pa imamo razumevanja jedna za drugu. Radimo od tri do osam, a kad su porudžbine velike i do posle ponoći – objašnjava Milina Omorac, blagajnik i knjigovođa.
– Više žene ne rade toliko na njivi. Sad se sve prska. Drugo, to su već godine rada, sve je rutina. Imamo ovde i prodajni prostor, malu prostoriju za odmor, prostoriju gde se presvlačimo – dodaje Gospava Bolić, i kao po komandi sve oblače bele mantile, stavljaju kape, navlače rukavice i demonstriraju nam početak svog radnog dana.
Neki kažu da se dve žene nekako slože, ali da treća već pravi gužvu i raskol. Kako se vi slažete?
– Ako se neka naljuti malo prećutiš, malo saslušaš. Što se tiče eventualnih razmirica oko para i to smo rešile, jer pišemo sate ko je koliko radio i na osnovu toga se isplaćujemo. Dakle, nema jednake podele, već prema radu. Ja sam imala infarkt, operisala dojku, pa samo dođem malo kao najstarija da im pomognem, koliko mogu. Važno je da posao ide, da se družimo i da radimo, prema mogućnostima – kaže Radojka Petrović.
– Mnogo smo uložile u sve ovo. Trebalo nam je mnogo volje, snage i ljubavi, da bismo se neozbiljno ponašale. Kuću smo gotovo same renovirale. Nismo ni znale koliko možemo i koliko smo uporne. Trud je bio veliki: mešale smo malter, betonirale dvorište, gurale kolica... a komšije su nas sa čuđenjem gledale... Ma, ni mi same nismo znale koliko imamo snage i volje! Radimo i pevamo kao na nekadašnjim socijalističkim radnim akcijama. I evo, ni danas ne odustajemo! –sa žarom priča Mirjana Miljkov.
– Bunili su se što nas nema u kući, a sad nas muževi sami podsećaju: „Hajde, zakasnićeš na posao” – dodaje Mirjana.
Gde je toliko žena, priči nikad kraja. Ipak, želeli smo da za kraj saznamo otkud baš naziv „Duga najs”?
– Duga je nešto što se pojavi na nebu i metaforički koliko god da traje, lepa je – pesnički objašnjava Đurđina Nešić.
A nadamo se da će baš potrajati ova vesela, vredna i neobična komuna. Uostalom, probali smo njihove kolače, testa i pecivo. I sve je ukusno i stvarno domaćinsko, pravljeno kao za sebe.
Nada Torlak
[objavljeno: 06/04/2008.]
