Izvor: Vesti-online.com, 29.Dec.2014, 13:00   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Šta bi dao da si na mom mestu?

Zvečanska sedam. Ulica i broj za koju znaju svi žitelji Beograda, a i svaki taksi vozač. Dom za nezbrinutu decu bez roditeljskog staranja. Adresa koja za mnoge označava kuću tuge, za druge mesto gde nose svoje poklone, a treći upravo ovde uvek postavljaju pitanje na koje nema odgovora: "Kako je moguće ostaviti svoje čedo koje si nosio ispod srcem punih devet meseci, kome si podario i život...".

Ali, novinari "Vesti" nisu došli kao sudije, došli su punih ruku, s ljubavlju, >> Pročitaj celu vest na sajtu Vesti-online.com << sa novogodišnjim paketićima i Deda Mrazom kojeg su neki od mališana iz ove ustanove videli prvi put u životu. A neki ga dočekuju već godinama, kao starog poznanika. Da im zasladi jedan dan u godini.

Njih tridesetoro, ulazili su kao mali vojnici u lepo uređenu prostoriju, koja se po toplini boja i crteža na zidovima i prozorima nije razlikovala od ostalih soba i hodnika, sem što je imala veliku jelku s puno raznovrsnih kugli i svetiljki. Zastajali su na pragu širom otvorenih očiju, a zatim raširenih ruku poleteli prema Deda Mrazu. Uz graju i ciku. I baš kao i u stvarnom životu neki su bili brži, neki su zaostajali, a neki ostali poslednji u koloni. Dečjih suza nije bilo, svima je darežljivi Deda Mraz dao i paketić i zagrljaj. Neki su teško silazili sa njegovog krila, ali red se zna... Iako tako mali, ustupali su mesto svojim vršnjacima koji su virili kroz prozor, jedva čekajući da i oni prigrle svoj deo slatkiša.

Ovde retko ko slavi svoj rođendan. Mnogi i ne znaju tačan datum kada su se rodili. Ovo su deca u večitoj nedoumici kako počinje dan. Da li se tada kaže: "Dobro jutro mama", da li ona pomazi decu, sprema doručak, dok tata užurbano odlazi na posao. Njima su mame i tate zamenili vaspitači. Mnogi su zbog toga srećni. Mnogi će izrasti u obrazovanu decu i ljude koji će postići vrhunac u svojim karijerama. Ovde su slučajno i tri sestre, od kojih dve bliznakinje.

Nisu razdvojene, ali pitanje je dana kada će Tijanu, Mirelu ili pak Anitu uzeti u svoje okrilje neka od hraniteljskih porodica. Ovde su u posebnim sobama bebe, pitanje je dana kada će ih neko usvojiti i odvesti u svoju kuću. Ovde su i oni mališani za koje njihovi roditelji pitaju telefonom, ponekad ih i posete, jer nisu u mogućnosti da im trenutno pruže toplinu vlastitog doma. Zato je ovaj pretposlednji decembarski dan bio i prilika da svi zajedno proslave, da se svi vesele i raduju. Odlazimo i mi, zadovoljni što su im naši čitaoci priredili jedan dan za sećanje ali i sa mišlju da onaj ko ume da voli ne bi trebalo ništa drugo da radi.

Nastavak na Vesti-online.com...